Čudni slučaj Borisa D.

Prvi put kada sam u tekstovima Borisa Dežulovića primetio odstupanja od nekog objektivnog pristupa, a koji mu je ranije bio svojstven, pomislio sam da je u pitanju slučajnost. 

Jednostavno viđenje stvari koje se nije moralo poklopiti sa onim što sam ja smatrao objektivnim.

Kada se to ponovilo, pomislio sam da svi imamo pravo na loš dan ili polusezonu, što bi rekli fudbalski komentatori.

Sada razumem da to ipak više nije slučajnost, niti je Boris neko kome se takve stvari mogu potkrasti, a da ih sam prvi ne primeti.

Koji je razlog za to ne znam, u svakom slučaju od onog što je krasilo jednog od „čuvara vatre“, kada je slobodna misao na ovim prostorima u pitanju, ostalo je tek toliko da je pitanje da li će se vatra i ugasiti.

Sećam se teksta koji datira negde od prošlog leta kada je, kao i svake godine u to vreme od sredine devedesetih, nezaobilazna tema bila operacija „Oluja“.

Boris je na sebi svojstven način kroz slike koje su ličile na akciju hrvatskih vojnih snaga podsetio da su nešto slično uradili i Srbi iz tadašnje SAO Krajine ukazujući da tada u Srbiji nije bilo mnogo saosećanja za zlu sudbinu hrvatskog stanovništva poput onog, nekoliko godina kasnije, za svoje sunarodnike. I verujem da je bio u pravu.

Ipak kada sam očekivao da u svom maniru klupko raspetlja do kraja Boris je stavio tačku. Ili točku.

Skoro da sam instiktivno krenuo da skrolujem po ekranu ne bih li našao nastavak teksta, ali nastavka nije bilo.

Boris je podsetio na „Balvan revoluciju“ krajiških Srba, prikazujući to kao njihov izum i... tu je završio.

Pitao sam se da li je moguće da se nije setio dešavanja od samo nekoliko meseci ranije i nekoliko stotina kilometara severnije kada su u slovenački teritorijalci „patentirali“ taj izum? Bilo bi mi logično da jeste,  jer je tema kojom se bavio ipak tako počela.

Ipak Boris je stavio tačku.

Nakon izvesnog vremena, tačnije sada več pre skoro pola godine, usedio je još jedan tekst.

Ovog puta vezan za Mitropoliju crnogorsku i manastor Ostrog.

U jeku dešavanja oko donošenja spornog zakona u Crnoj Gori, a koji je Srpska Pravoslavna Crkva ocenila kao najgrublji napad na svoje institucije i imovinu Dežulović je ponovo pisao.

Tražio je pravdu za svetinje koje su bile ugrožene, ali pravdu od same Mitropolije crnogorske koja je urbanizovala manastire i posebno Ostrog koga se sa setom sećao kako odiše duhovnošću pre nego ga je crkva u Crnoj Gori marketinški „obradila“, kako je rekao, te je izgubio na onoj dubini i suštini koju je imao.

O ukusima se naravno ne raspravlja, ali mi je bio previše pogrešan izbor trenutka za tu vrstu kritike kada već sve vri od usplamtelih strasti u i oko Crne Gore. Boris očigledno nije tako mislio i odlučio se da baš tada i baš to napiše.

I na kraju finale je usledilo sa beogradskom kasabom.

Odmah da razjasnim, niti mislim da je Beograd najlepši grad, niti da je Dežulović mnogo pogrešio kritikujući neka urbanistička dešavanja u Beogradu. Ono što mi nije bilo jasno, kada je rekao da je Beograd zaličio na kasabu, jeste gde je taj čovek bio sve ove decenije da  to primeti?

Jer trenutaka koji su izgled glavnog grada, nekadašnje SFRJ, pretili da pretvore u već pomenutu kasabu bilo je dosta.

Da li je to bilo 1945. godine kada su pobednici počeli da zidaju ružne kockaste građevine koje su jasno naružile dotadašnju arhitekturu Beograda koja je stvarana nekoliko decenija ranije pod uticajem Belih Rusa?

Ili je to bilo možda početkom 70-ih kada je krenuo veliki priliv ljudi iz unutrašnjosti pa je čak bio i evropski rekorder po najvećem „divljem“ naselju Kaluđerici?

Ili možda 90-ih kada su počeli  na sve strane da niču kiosci sa brzom hranom i kojekakve tezge ozbiljno preteći da grad poprimi izgled ogromne „buvlje“ pijace?

Ni za jedan od tih trenutaka Boris se nije odlučio, već se sa setom prisećao vremena provedenog u tom Beogradu koji je odisao lepotom.(?!)

A onda je poentirao.

Glavni razlog stvaranja kasabe i pretvaranja Beograda u „Dubai za siromašne ili Jagodinu za bogate“ po Dežuloviću  jeste spomenik Stefanu Nemanji...

Beograd koji ima tolike spomenike srpskim vladarima da je ovaj bio već previše?

Pored spomenika Knezu Mihajlu na Trgu republike i desetina drugih sličnih poput...Pobednika? Vuka Karadžića? Njegoša? Nikole Tesle? Kralja... Nema ni jednog kralja?

A da, ima Nikolu Pašića, ali on nije bio niti kralj, niti vladar.

Dakle jedan jedini spomenik tvorcu srpske državnosti i crkve je bio dovoljan da Beograd od posebnog grada pretvori u kasabu?

Jasno je da nije Beograd problem, a jasno je da ni Ostrog nije problem, kao što nije ni „Balvan revolucija“.

Problem je što se razvila navika duga više od pola veka da Srbi ćute kada treba da se pomene nešto vezano za njihovu istoriju, državu ili generalno prošlost.

Pa kako da ti kažem Borise, razumećeš jer si pametan čovek, nije da nismo pokušali.

I to dva puta.

Prvi put oslobađajući i prevodeći na stranu pobednika one za koje smo verovali da su nam braća, jer nas spaja isti jezik, ista istorija i gotovo ista kultura. I verujući u isto vreme da ćemo bolje živeti zajedno u slobodi.

I drugi put kada smo žrtvovali delove svoje države, svoje crkve, kraljevine da se braća ne bi osećala na bilo koji način uvređeno.

I nije išlo ni tako, ni onako.

I eto sada imaju svi svoje države i priliku da ih sami uređuju kako žele, pa neka i nama to pravo da nas makar ne vređaš zbog tog jednog spomenika kojim bi se svaka od bratskih država mnogo pre nas okitila.

I naravno ovde ćeš uvek biti dobrodošao kao i do sada, pa ti se možda vremenom učini i da ovaj spomenik nije toliko strašan, a da je Beograd ipak i dalje Beograd u kom su zauvek ostali i jedan Bobek, i Andrić i Selimović...

I voleo bih da sledeći put ispričaš ponovo jedan dobar vic tvog prijatelja koji te pozove kasno iza ponoći...jer tada bih znao da si to ponovo ti.

A suviše je loše vreme danas da bi sebi mogli priuštiti taj luksuz da ostanemo bez Dežulovića, makar i u Jagodini na vodi.

...I naravno Džej

Juče su mediji bili preplavljeni vešću da je preminuo Džej Ramadanovski.

I to bi bilo sasvim u redu da nakon toga nisu krenule salve naricanja i “poslednjih pozdrava” na svim socijalnim mrežama.

Smrt bilo koga je uvek delikatna tema za priču, i ne volim da o tome mnogo pišem sem, u slučaju poput ovoga, kada tema nije sama smrt pomenutog pevača.

Šta je ovde problem?

Džej je bio ikona devedesetih, čovek koji je predstavljao, u punom koloritu, baš to vreme propadanja i urušavanja svih mogućih društvenih vrednosti koje je to društvo imalo do početka ove nesrećne ere.

Naravno nije Džej bio jedini,  niti poseban u odnosu na druge slične “izdanke ove loze” tog vremena, ali to je bio on. Zabavljao je široke narodne mase, dok smo živeli jednu od najvećih kriza u svakom smislu. Neki živeli, a neki nisu preživeli.

Tu su naravno uvek prisutni bili i promoteri “crnila” tog vremena, koji su takvim ljudima sasvim sračunato davali prostor za priče koje su trovale generacije klinaca i od njih pravile sve ono što nisu trebali da postanu.

Vanja Bulić, Željko Mitrović i mnogi drugi čijih se imena više ni ne sećam, ili sam konačno uspeo da ih zaboravim.

Vrlo je teško imati neku prijatnu emociju za te likove sa televizijskih ekrana devedesetih, koji su se ludo zabavljali, i još luđe zarađivali, dok ste vi satima, po ledenoj zimi, čekali neki autobus ili sipali gorivo u plastične flaše od piva.

Sećam se odlazaka u Surčin ne bi li se negde od seljaka kupilo mleko, dok je Džej pravio koncert na Sajmu. Divna sećanja…na Surčin naravno.

Kasnije je taj isti Džejka kad  se malo osilio imao i svoj kafić pored “Kolarca”, na koji mu ne beše teško da uđe i prekine probu orkestra jer je to, zaboga smetalo njegovoj odabranoj klijenteli dok u miru ispija svoja koktele.

Imamo li sada malo širu sliku?

Mi smo ljudi kratkog sećanja i to nas debelo košta. Kada se tome doda i loša namera da se nešto prikaže drugačijim nego što je bilo, onda dođemo do ovakvih situacija poput jučerašnje.

I nemate zašto da žalite pokojnog Džeja, proživeo je život bolji nego što je ikada mislio, istina surfujući na talasu tuđe muke, ali konačno ni za to nije on kriv.

Šibicario je po Kališu i preko noći postao zvezda. Platio je cenu slave kao i mnogi nespremni na istu, ali je to svoje vreme lepo iskoristio prema svojim kriterijumima.

A mi? Pa mi da pokušamo da se ne lažemo da je to vreme bilo nešto super i zabavno.

Bilo je odvratno, teško i tužno i to neće ispraviti nikakvo pijanstvo ili koncert na kom ste bili uz “hitove” Džeja.

To sam hteo da vam kažem, ostalo je sve u redu.

Ne znam, možda je i do mene, nikada nisam voleo “narodnjake”, pardon “turbo folk”…

…i naravno Džej.

Novače uguši nas!

Zavesa je je spuštena na ovogodišnji US Open pre nego što smo mislili da će to biti slučaj.

Još jedna predstava zapadne menažerije, u nedelju veče, odigrana je u teniskom pozorištu zvanom „US  Open“ u New Yorku.

Ne, razlog nije Covid-19, što se moglo očekivati, već malo loše glume, politički performans rukovodstva turnira i ATP organizacije, koji je kulminirao diskvalifikacijom najboljeg igrača sveta.

U dugoj istoriji „belog sporta“, koji već izvesno vreme jeste sve sem beo, nikada nije zabeleženo da je najbolji igrač na svetu, i verovatno najbolji teniser svih vremena, diskvalifikovan jer je bez namere pogodio linijskog sudiju ili linijsku sudinicu.

Nikada, do sada.

Znam, sada će se pojaviti oni koji će zdušno braniti pravila i porediti Novaka sa Henmanom u dublu ili kojekakvim primerima koji niti imaju važnost, niti suštinu poput Novakove realnosti koju je doživeo na poprištu  jedne od najvećih političkih igara modernog sveta, u „Velikoj jabuci“.

Podsetiću samo na kratko na jednu Monku Seleš, jednog Milorada Čavića, jednu reprezentaciju Jugoslavije na evropskom prvenstvu u Švedskoj...

Naravno Serena Vilijams, Rodžer Federer i Rafael Nadal su nešto drugo i u „drugom režimu“ suđenja, jer su pristali na ulogu dobro plaćenih reklama na zidovima ove politike. Nihove uvrede su simpatične, udarci terenskog osoblja se primaju sa osmehom.

U Novakovom slučaju gluma loše B kategorije, davljenice na suvom, podsetila je na utakmice začelja španske lige kada se igrač koji simulira faul, ne bi li ukrao koji minut vremena, istovremeno drži i za nogu i za glavu.

Samo nekoliko dana ranije bili smo svedoci još jednog scenskog nastupa, teatra „Beli sport“ koji je nosio naziv „Black lives matters“, a kojom prilikom smo videli potpuno nadrealnu scenu gde je gotovo anonimna teniserka odlučila da, iz razloga koji su njoj bitni, otkaže učešće u polufinalu turnira u Sinsinatiju.

To je bez sumnje bilo njeno ljudsko pravo i izbor političke borbe u tom trenutku. Ono što je zaprepastilo ceo svet jeste da se kompletan ATP, kao međunarodna organizacija, sjatio oko ucveljene igračice i ispunio njenu odluku da se turnir stopira na jedan dan, umesto da zbog svoje odluke bude diskvalifikovana po istim pravilima, čak mnogo pre nego li u nedelju Novak Đoković.

Zanemarljiva razlika je bila jedino u tome što je pomenuta igračica sprovodila unapred isplaniranu ideju, dok je Novak potpuno slučajno pogodio linijskog sudiju.

Ali...

Ovaj svet je još jednom jednom jasno pokazao da nije bitna suština već banalna forma koja u određenom trenutku treba da posluži svrsi, konkretno ovoga puta da spreči američkog predsednika Trampa da osvoji drugi mandat.

U tom „svetom pohodu“ za „normalan svet jednakih“ usput će biti pregažen svako ko ne misli kao oni makar to moralo da bude i na brutalno odvratan i nepošten način kao u Novakovom slučaju.

Zašto Novak?

Jer je rekao ono što svi vide, dok pognute glave ćute i puštaju da baš sve posluži u političke svrhe. Sve je postalo žeton u političkoj igri u kojoj su uloge podeljene, a mesta u prvim redovima rezervisana za sterilne zvezde poput Federera i Nadala koji će ostati upamćeni kao vrhunski igrači bez ličnosti, lica sa reklama koja su uvek slušala šta im se kaže i površinu žabokrečine održavali savršeno mirnom. I naravno „bunotovnu“ Serenu jer konačno „Black lives matter“.

I nije Novak nikakav Če Gevara, niti će promeniti sistem, samo je ljudski reagovao na činjenicu da igrači nisu puki otirači za noge koji će jednokratno poslužiti potrebi pre nego budu bačeni.

Čak i taj mali potez ljudskosti zasmetao je onima koji imaju epohalne planove po pitanju ljudskih prava i sloboda kako bi učinili svet lepšim i boljim mestom...za sebe pre, a i posle svega.

Zato Novače, za kraj bih ti poručio nešto što je odavno rečeno od jednog velikog i pametnog čoveka. Prvo te ignorišu, onda ti se smeju, onda se bore protiv tebe i onda Ti pobeđuješ.

Gandi je to rekao pre više decenija i potkrepio vlastitim primerom.

Ti sada u svojoj borbi prolaziš isto. I kao i bezbroj puta do sada slede tvoje meč lopte. Da li ćeš iskoristiti već prvu, ili će to biti neka naredna nije ni važno. Jasno je već sada da serviraš za konačnu pobedu, i razumljivo da se neki od toga guše...

Ne brini zbog toga jer sve je samo jeftina gluma, sem tih loptica koje držiš u svojim rukama.

Publika je utihnula, skocentisan si i samo udri majstore!

Prvo te ignorišu - gem!

Onda ti se smeju - set!

Onda se bore protiv tebe - meč!

Onda ti pobeđuješ – kao i toliko puta do sada!

Struka i vuk

Sigurno se svi sećate, još iz osnovne škole, Ezopove basne „Dečak i vuk“.


Dečak koji je kao pastir čuvao stado ovaca u jednom trenutku je odučio da proveri šta bi se desilo ako bi počeo da doziva upomoć, kao da se vuk uistinu i pojavio.

Prvi put su seljani, čuvši pozive u pomoć, odmah dotrčali da pomognu pastiru, za kog su mislili da je u nevolji. Međutim, pošto je on to uradio nekoliko puta, a vuka nije bilo, kada se on stvarno pojavio,  niko mu više nije verovao.


Ko je u basni nastradao pitala je učiteljica, nas đake, tada na času? 


Ovce svakako, ali nekoliko trenutaka pre nego je nastradala prva ovca vuk je preklao poverenje. I to poverenje, koje je nestalo, pastira je koštalo stada.


Zašto je ovo uopšte značajno i koje bi bile paralele?


Poverenje između ljudi se strpljivo gradi, i ne nastaje preko noći, već kroz niz postupaka koje činimo jedni prema drugima, a na osnovu kojih druga strana zaključuje da nam može verovati, i da smo osobe dostojne njihovog poverenja.

Da bi smo to postigli potrebno je da se više od jednog puta, u međusobnim odnosima, pokažemo kao pouzdani, kao neko kome se može verovati da će biti onako kako je rečeno. Kao što već rekoh tako se poverenje gradi.

Ukoliko smo pak, neko ko šalje nejasne poruke, dvosmislene ili kontradiktorne, onda to kod druge strane izaziva sumnju i nedoumicu o tome kakve su naše konačne namere u odnosu koji gradimo.


Nažalost u toku epidemije Covid 19 takve su bile i poruke koje su građani mogli da čuju od strane lekara koji su istupali u medijima. 


Da li je u pitanju loša koordinacija, neusaglašenost ili različita mišljenja to je tema o kojoj može da se raspravlja. 


Da li je krizni štab morao da ima bolji PR, ili interni ugovor da ne može u štabu biti neko ko želi da iznosi svoje stavove, bez dogovora sa ostalima, i to je takođe tema za diskusiju.


Ono što je opšti utisak jeste da je poverenje nastradalo i da će jako teško biti da se izgradi ponovo, a poverenje između lekara i pacijenta je nekada jednako važno koliko i sama terapija, ili je u stvari i samo deo te terapije.

Da se sada ne bavimo ponovo izjavama koje su davane, jer ih je bilo previše da bi svakoj posvetili prostor.


Pogledajmo samo glavne poruke koje su poslate.

-Virus je opasan, smrtonosan, ne postoji lek za njega i posebno kod starijih  možos0ba e izazvati i komplikacije opasne po život.

-Lako se prenosi i ljudi mogu biti i asimptomatski nosioci virusa što ga čini još opasnijim i podmuklijim.

-Posebno u zatvorenim objektima potrebno je držati odstojanje od barem dva metra kao i nositi masku i rukavice.

-Ukoliko se svi ne budu pridržavali predočenih mera zdravstveni sistem može da se zaguši i to bi onda moglo biti pogubno za veliki broj ljudi koji boluju ne samo od Covida.

-Izdate su stroge preporuke za funkcionisanje u novonastaloj situaciji, koliko ljudi u koliko kvadratnih metara prostora može da boravi istovremeno, upotreba dezo barijera, ograničenja za gradski prevoz...


...i onda je u par dana sve to nestalo. 


U roku od samo 4 dana, gotovo da niko više ne nosi maske, gradskim prevozom se vozimo na svoju odgovornost bez posebnih pravila, otvorili su se tržni centri, kladionice, teretane, kafići u kojima sede ljudi u grupama bez pomenutih maski, tezge, i mimo pijaca rade, neke sa, a neke bez propisanih mera i to niko ne kontroliše...


Šta se onda desilo u ta četiri nestvarna dana?


Poruka koju smo dobili je glasila „Sada je sve stvar lične odgovornosti“.


Da se razumemo, bila je i do tada, ali se nije poštovalo gotovo ništa od pomenutih preporuka, pa je zato i uvedeno vanredno stanje.

Preporuke se ne poštuju ni sada, ali izgleda da to više nije važno i time se niko ne bavi, a mere su umesto postepeno ukinute ekspresno. Moj stari profesor epidemiologije na fakultetu dr Adanja Benko je govorio „Epidemiološke mere kada treba, treba uvoditi brzo, a ukidati postepeno i pažljivo“.


Neupućeni posmatrač koji je sve ovo gledao verovatno je izgledao kao Paja Patak u najavi za Diznijeve crtane filmove osamdesetih, koji sve posmatra i kaže „Čemu sve ovo služi, a još i ne radi?“

Od grozničavog čekanja izveštaja svakog dana u 15h došli smo, za nešto više od par dana, do Miloševićevog specijaliteta, da kada ne zna šta bi sa problemom on ga prebaci na narod da to reši referendumom. 


Samo bi sada pitanje bilo „Da li ste za to da virus SARS CoV-2 ne postoji?“ i garantujem da bi uz veliku izlaznost narod većinski odlučio da virus ne postoji.


Tu ipak ostaju dva problema. Prvi, da je Tito umro i da dekretom ne možemo ukinuti virus, i drugi da je i poverenje preminulo i da kada mu budemo davali šestomesečni pomen verovatno ćemo morati na tom pomenu da razgovaramo o vakcini.


Ko će tada pristati da se vakciniše protiv nečega što je od „najveće opasnosti od Drugog svetskog rata“ za četiri dana postalo „lična odgovornost po sunčanom danu“

Šta kaže struka?

Novače odrasti!

Novak je odlučio da ga na ovogodišnjem Vimbledonu kao trener prati i Goran Ivanišević. Goran je bio vrhunski sportista i teniser , ali je osvojio mnogo manje Wimbledona nego Novak pa mi, da budem iskren, ova odluka sa sportske strane nije baš najlogičnija. Sve me je to pomalo podsetilo na angažovanje Radeka Štepaneka koje se neslavno završilo...

Ipak kako god bilo Novak je toliko postigao u tenisu da nema smisla sumnjati u njegov izbor. Ako bi čuveni „Zec“ uspeo da u Novaka „upumpa“ malo svog nekadašnjeg temperamenta, verujem da bi Novak ponovo mogao na tron.

To je bila kratka sportska analiza, a sada bih prokomentarisao i onaj deo koji malo izlazi iz domena sporta, a već uveliko uzrokuje rasprave među onima koji Novaka vole i onima koji ga manje vole.

Novak je na svom Twitter nalogu napisao da je jako srećan što je Goran pozitivno odgovorio na poziv za saradnju, podvukavši da su ipak nekada živeli u istoj državi.

I meni je to sasvim u redu.

Siguran sam da Novak baš tako i misli i još malo više oseća. I nije Novak prvi put rekao da su Srbi i Hrvati praktično jedno isto. On to stalno ponavlja. Ponavlja i njegov otac Srđan skoro svaki put kada se pojavi pred kamerama.

Ako malo „vratimo film“ setićemo se i čuvenog „incidenta“ iz Argentine početkom devedesetih  kada je Divac jednom navijaču istrgao hrvatsku zastavu da bi na teren izneo jugoslovensku trobojku. Taj gest je ubrzo zatim doveo do prekida, do tada sjajnih, odnosa između njega i Dražena Petrovića.

Na prošlogodišnjem prvenstvu sveta dobar deo građana Srbije je navijao za Hrvatsku reprezentaciju. Posle svega što se desilo u godinama za nama taj gest  je bio poprilično iracionalan, ali je to bila nesporna činjenica. Hrvatski nogometaši su to znali i na kraju se proslava završila sa Tompsonom...

Posle linča vaterpolista Crvene Zvezde u Splitu hrvatski vaterpolisti su u Beogradu dočekani prijateljski, bez zviždanja himni, sa krajnjim gostoprimstvom.

Kada je legendarni Stjepan Bobek došao u Beograd, posle Drugog svetskog rata, bio je zatečen  stradanjem koje je pretrpeo glavni grad. Ipak nedugo posle toga, na pitanje prijatelja iz Zagreba kako mu je u Beogradu rekao je da više ne razmišlja toliko o povratku i da ga ljudi u Beogradu cene i vole. Po završetku igračke karijere pokušao je da kao trener pomogne Dinamu, ali je po sopstvenim rečima naišao na otpore i podmetanja kojima se nikako nije nadao. Jednostavno Zagreb mu nikada nije oprostio odlazak u Partizan i Beograd.

I da ne idemo dalje, dosta će biti ovih nekoliko koloritinih primera da bismo stigli do poente. A poenta je da je za tango, kao i ljubav potrebno dvoje.

Šta onda nedostaje? 

U Novakovom primeru, ovo što je on izgovorio trebao je da kaže i Goran Ivanišević. Ne zato što je Novak veći ili bolji, već zato što se sećam da je baš prilikom osvajanja Wimbledona odbio da se pojavi na svečanom balu sa Monikom Seleš jer je ona iz Srbije.

I neko će reći vreme je da se prestane sa tim i da se se ide dalje. Slažem se potpuno, ali to nije poruka za nas. Ljudima je već postalo neprijatno to unižavanje kojim pokušavamo da dobijemo potvrdu svoje vrednosti tako što će nam je neko u Hrvatskoj priznati ili nas prihvatiti. Pa ljudi to radimo više od sto godina i rezultata nema. I neće ih ni biti. 

Razlog je jednostavan. Njima ta naša emocija ne znači ništa, to što smo mi osećali ili možda po neko još uvek oseća to je stvar naših zabluda i nepotrebnog stavljanje u inferiorni položaj. Zato je vreme da kao odrasle osobe shvatimo da smo prošli kroz zabludu koju smo skupo platili prvi put državom, a drugi put i državom i narodom i da nema potrebe da ponavljamo iste greške po ko zna koji put.

Ljubav je lepa jer je obostrana, kada to nije slučaj onda treba zrelo i racionalno razumeti da druga strana nije zainteresovana za nas i naše emocije. Sve preko toga je veći ili manji mazohizam. Sa tim saznanjem bolje i lakše ćemo živeti, i možda stvoriti kvalitetniji odnos sa Hrvatskom. Ako ga i ne stvorimo dovoljno će biti uvažavanje, obostrano.

Dakle, Wimledon je počeo, Goran je tu, i nadam se da će Novak konačno odrasti na tom psihološkom nivou, i kao odrasla osoba uzeti pehar pobednika u svoje ruke.