Razmišljam jutros nešto i pade mi na pamet onaj stari vic o aždaji koja živi iza sedam gora i sedam mora...
Za one koji ne znaju vic, kada posle nabrajanja sedam mora, gora, šuma, proplanaka, itd...aždaja izađe iz svoje pećine ona kaže "Gde ja živim u p... lepu materinu"...i nekako u tom trenutku se potpuno saživim sa aždajom...
Kada ste se poslednji put zapitali gde živite a da niste opsovali?
Prosečna plata oko 400 evra, a karta za prevoz u jednom pravcu raspalim autobusom gradskog prevoza više od pola evra.
Još ako i hoćete da pojedete nešto ili održavate ličnu higijenu "ode" pola plate bez problema.
Kažem "plata" da bi lakše raspoznavali tu, više "džeparac varijantu" primanja jer to zapravo i jeste to, džeparac.
Dakle, i od to malo džeparca što imate država će gledati da vam "očerupa" najveći deo, kroz naplatu očajnog kvaliteta životnih uslova koje vam pruža i despotskih nameta koje plaćate za režije, račune za telefon, parkiranje i sl.
Takođe, tu ćete primetiti fenomen "beskrajne nepromenjivosti" tj. koliko god plaćali ništa se neće promeniti na bolje.
E sad, ako sa jedne strane shvatite da živite u 21. veku, a sa druge da vam je jedna normalna stvar poput mobilnog telefona luksuz, tada dolazite u šizofrenu dilemu koja glasi "Da li da se vratim u prethodni vek ili da se odreknem običnih stvari koje predstavljaju normalan život?"...
I tu frustracija počinje.
Uradili ste dobar deo posla u životu da biste živeli pristojno, a u položaju ste obespravljenog tekstilnog radnika iz nekih davnih vremena koji nosi tablu sa tri osmice.
I dok vučete tu svoju tablu u isto vreme vidite nepismene džibere koji se voze skupim kolima, sede po skupim restoranima, žive u svojim vilama...
I tada se zapitate gde sam pogrešio? Šta ja radim loše, a oni dobro?
U trenutku kad se to zapitate tek tada pravite najgoru grešku. Zašto? Pa zato što vi ništa niste pogrešili.
"Pa zašto onda živim tako loše?", pomislićete.
Odgovor je jednostavan, jer ovom sistemu ne odgovara da živite dobro.
Ako biste živeli bolje, i imali neki dinar više, onda biste možda negde otputovali pa biste svašta tamo mogli da vidite.
Da vidite puteve bez rupčaga, da kupite gorivo kojim se vozite duže nego domaćim bez obzira što istu količinu sipate u svoj auto.
Da saznate da javni wc može da miriše, umesto da "štipa" za oči. Da vaša plata nigde drugo nije plata. Da postoje garaže gde možete parkirati svoj auto.
Da ne morate da držite dijetu da bi školovali decu. Da se droga ne prodaje u školskom dvorištu.
Da ljudi koji su završili fakultete imaju više novca nego oni koji ne rade.
Istina teško da ćete tamo zateći pune kafiće u podne na glavnim trgovima, ali nećete imati problem da odete u pozorište, bioskop ili restoran, a da pri tom ne dobijate aritmiju misleći "šta mi je ovo trebalo, a još nije kraj meseca?"
I mogli biste otkriti još puno opasnih tajni, poput one da se u poslu napreduje prema pokazanim sposobnostima, a ne prema porodičnom stablu.
Da nije uobičajeno da cela familija radi u jednoj firmi, i da su im slike predaka okačene po zidovima iako firma nije privatna.
Da je normalno da ljudi koriste računare na poslu, a ne beže od njih kao da će ih udariti grom.
Da ipak bolje prolaze oni koji znaju i druge jezike sem maternjeg, nego oni koji nisu ovladali u potpunosti sposobnošću govora.
Da se zalaganje na poslu ne meri dodvoravanjem šefu i da se na posao dolazi svojim,
a ne službenim autom.
I da pretpostavimo da se vratite sa svim tim saznanjima kući, šta biste sa njima?
Kod kuće vas čeka sve spremno, dobićete instant imitaciju života u obliku nekog "reality"-ja tako da i ne morate živeti svoj život.
Sve odgovore, izazove i uzbuđenja koje tražite naći ćete u turskoj seriji, a decu će vam vaspitati neki "turbo teheran" program, da se u školi ne bi osećala odbačena od strane učiteljice i svojih vršnjaka.
Dakle ako se positovetite sa aždajom sa početka priče pred vama su dva puta, ili ne izlazite iz pećine, ili kad izađete nemojte prestati da hodate do Albukerkija.
Za one koji ne znaju vic, kada posle nabrajanja sedam mora, gora, šuma, proplanaka, itd...aždaja izađe iz svoje pećine ona kaže "Gde ja živim u p... lepu materinu"...i nekako u tom trenutku se potpuno saživim sa aždajom...
Kada ste se poslednji put zapitali gde živite a da niste opsovali?
Prosečna plata oko 400 evra, a karta za prevoz u jednom pravcu raspalim autobusom gradskog prevoza više od pola evra.
Još ako i hoćete da pojedete nešto ili održavate ličnu higijenu "ode" pola plate bez problema.
Kažem "plata" da bi lakše raspoznavali tu, više "džeparac varijantu" primanja jer to zapravo i jeste to, džeparac.
Dakle, i od to malo džeparca što imate država će gledati da vam "očerupa" najveći deo, kroz naplatu očajnog kvaliteta životnih uslova koje vam pruža i despotskih nameta koje plaćate za režije, račune za telefon, parkiranje i sl.
Takođe, tu ćete primetiti fenomen "beskrajne nepromenjivosti" tj. koliko god plaćali ništa se neće promeniti na bolje.
E sad, ako sa jedne strane shvatite da živite u 21. veku, a sa druge da vam je jedna normalna stvar poput mobilnog telefona luksuz, tada dolazite u šizofrenu dilemu koja glasi "Da li da se vratim u prethodni vek ili da se odreknem običnih stvari koje predstavljaju normalan život?"...
I tu frustracija počinje.
Uradili ste dobar deo posla u životu da biste živeli pristojno, a u položaju ste obespravljenog tekstilnog radnika iz nekih davnih vremena koji nosi tablu sa tri osmice.
I dok vučete tu svoju tablu u isto vreme vidite nepismene džibere koji se voze skupim kolima, sede po skupim restoranima, žive u svojim vilama...
I tada se zapitate gde sam pogrešio? Šta ja radim loše, a oni dobro?
U trenutku kad se to zapitate tek tada pravite najgoru grešku. Zašto? Pa zato što vi ništa niste pogrešili.
"Pa zašto onda živim tako loše?", pomislićete.
Odgovor je jednostavan, jer ovom sistemu ne odgovara da živite dobro.
Ako biste živeli bolje, i imali neki dinar više, onda biste možda negde otputovali pa biste svašta tamo mogli da vidite.
Da vidite puteve bez rupčaga, da kupite gorivo kojim se vozite duže nego domaćim bez obzira što istu količinu sipate u svoj auto.
Da saznate da javni wc može da miriše, umesto da "štipa" za oči. Da vaša plata nigde drugo nije plata. Da postoje garaže gde možete parkirati svoj auto.
Da ne morate da držite dijetu da bi školovali decu. Da se droga ne prodaje u školskom dvorištu.
Da ljudi koji su završili fakultete imaju više novca nego oni koji ne rade.
Istina teško da ćete tamo zateći pune kafiće u podne na glavnim trgovima, ali nećete imati problem da odete u pozorište, bioskop ili restoran, a da pri tom ne dobijate aritmiju misleći "šta mi je ovo trebalo, a još nije kraj meseca?"
I mogli biste otkriti još puno opasnih tajni, poput one da se u poslu napreduje prema pokazanim sposobnostima, a ne prema porodičnom stablu.
Da nije uobičajeno da cela familija radi u jednoj firmi, i da su im slike predaka okačene po zidovima iako firma nije privatna.
Da je normalno da ljudi koriste računare na poslu, a ne beže od njih kao da će ih udariti grom.
Da ipak bolje prolaze oni koji znaju i druge jezike sem maternjeg, nego oni koji nisu ovladali u potpunosti sposobnošću govora.
Da se zalaganje na poslu ne meri dodvoravanjem šefu i da se na posao dolazi svojim,
a ne službenim autom.
I da pretpostavimo da se vratite sa svim tim saznanjima kući, šta biste sa njima?
Kod kuće vas čeka sve spremno, dobićete instant imitaciju života u obliku nekog "reality"-ja tako da i ne morate živeti svoj život.
Sve odgovore, izazove i uzbuđenja koje tražite naći ćete u turskoj seriji, a decu će vam vaspitati neki "turbo teheran" program, da se u školi ne bi osećala odbačena od strane učiteljice i svojih vršnjaka.
Dakle ako se positovetite sa aždajom sa početka priče pred vama su dva puta, ili ne izlazite iz pećine, ili kad izađete nemojte prestati da hodate do Albukerkija.
