Čudni slučaj Borisa D.

Prvi put kada sam u tekstovima Borisa Dežulovića primetio odstupanja od nekog objektivnog pristupa, a koji mu je ranije bio svojstven, pomislio sam da je u pitanju slučajnost. 

Jednostavno viđenje stvari koje se nije moralo poklopiti sa onim što sam ja smatrao objektivnim.

Kada se to ponovilo, pomislio sam da svi imamo pravo na loš dan ili polusezonu, što bi rekli fudbalski komentatori.

Sada razumem da to ipak više nije slučajnost, niti je Boris neko kome se takve stvari mogu potkrasti, a da ih sam prvi ne primeti.

Koji je razlog za to ne znam, u svakom slučaju od onog što je krasilo jednog od „čuvara vatre“, kada je slobodna misao na ovim prostorima u pitanju, ostalo je tek toliko da je pitanje da li će se vatra i ugasiti.

Sećam se teksta koji datira negde od prošlog leta kada je, kao i svake godine u to vreme od sredine devedesetih, nezaobilazna tema bila operacija „Oluja“.

Boris je na sebi svojstven način kroz slike koje su ličile na akciju hrvatskih vojnih snaga podsetio da su nešto slično uradili i Srbi iz tadašnje SAO Krajine ukazujući da tada u Srbiji nije bilo mnogo saosećanja za zlu sudbinu hrvatskog stanovništva poput onog, nekoliko godina kasnije, za svoje sunarodnike. I verujem da je bio u pravu.

Ipak kada sam očekivao da u svom maniru klupko raspetlja do kraja Boris je stavio tačku. Ili točku.

Skoro da sam instiktivno krenuo da skrolujem po ekranu ne bih li našao nastavak teksta, ali nastavka nije bilo.

Boris je podsetio na „Balvan revoluciju“ krajiških Srba, prikazujući to kao njihov izum i... tu je završio.

Pitao sam se da li je moguće da se nije setio dešavanja od samo nekoliko meseci ranije i nekoliko stotina kilometara severnije kada su u slovenački teritorijalci „patentirali“ taj izum? Bilo bi mi logično da jeste,  jer je tema kojom se bavio ipak tako počela.

Ipak Boris je stavio tačku.

Nakon izvesnog vremena, tačnije sada več pre skoro pola godine, usedio je još jedan tekst.

Ovog puta vezan za Mitropoliju crnogorsku i manastor Ostrog.

U jeku dešavanja oko donošenja spornog zakona u Crnoj Gori, a koji je Srpska Pravoslavna Crkva ocenila kao najgrublji napad na svoje institucije i imovinu Dežulović je ponovo pisao.

Tražio je pravdu za svetinje koje su bile ugrožene, ali pravdu od same Mitropolije crnogorske koja je urbanizovala manastire i posebno Ostrog koga se sa setom sećao kako odiše duhovnošću pre nego ga je crkva u Crnoj Gori marketinški „obradila“, kako je rekao, te je izgubio na onoj dubini i suštini koju je imao.

O ukusima se naravno ne raspravlja, ali mi je bio previše pogrešan izbor trenutka za tu vrstu kritike kada već sve vri od usplamtelih strasti u i oko Crne Gore. Boris očigledno nije tako mislio i odlučio se da baš tada i baš to napiše.

I na kraju finale je usledilo sa beogradskom kasabom.

Odmah da razjasnim, niti mislim da je Beograd najlepši grad, niti da je Dežulović mnogo pogrešio kritikujući neka urbanistička dešavanja u Beogradu. Ono što mi nije bilo jasno, kada je rekao da je Beograd zaličio na kasabu, jeste gde je taj čovek bio sve ove decenije da  to primeti?

Jer trenutaka koji su izgled glavnog grada, nekadašnje SFRJ, pretili da pretvore u već pomenutu kasabu bilo je dosta.

Da li je to bilo 1945. godine kada su pobednici počeli da zidaju ružne kockaste građevine koje su jasno naružile dotadašnju arhitekturu Beograda koja je stvarana nekoliko decenija ranije pod uticajem Belih Rusa?

Ili je to bilo možda početkom 70-ih kada je krenuo veliki priliv ljudi iz unutrašnjosti pa je čak bio i evropski rekorder po najvećem „divljem“ naselju Kaluđerici?

Ili možda 90-ih kada su počeli  na sve strane da niču kiosci sa brzom hranom i kojekakve tezge ozbiljno preteći da grad poprimi izgled ogromne „buvlje“ pijace?

Ni za jedan od tih trenutaka Boris se nije odlučio, već se sa setom prisećao vremena provedenog u tom Beogradu koji je odisao lepotom.(?!)

A onda je poentirao.

Glavni razlog stvaranja kasabe i pretvaranja Beograda u „Dubai za siromašne ili Jagodinu za bogate“ po Dežuloviću  jeste spomenik Stefanu Nemanji...

Beograd koji ima tolike spomenike srpskim vladarima da je ovaj bio već previše?

Pored spomenika Knezu Mihajlu na Trgu republike i desetina drugih sličnih poput...Pobednika? Vuka Karadžića? Njegoša? Nikole Tesle? Kralja... Nema ni jednog kralja?

A da, ima Nikolu Pašića, ali on nije bio niti kralj, niti vladar.

Dakle jedan jedini spomenik tvorcu srpske državnosti i crkve je bio dovoljan da Beograd od posebnog grada pretvori u kasabu?

Jasno je da nije Beograd problem, a jasno je da ni Ostrog nije problem, kao što nije ni „Balvan revolucija“.

Problem je što se razvila navika duga više od pola veka da Srbi ćute kada treba da se pomene nešto vezano za njihovu istoriju, državu ili generalno prošlost.

Pa kako da ti kažem Borise, razumećeš jer si pametan čovek, nije da nismo pokušali.

I to dva puta.

Prvi put oslobađajući i prevodeći na stranu pobednika one za koje smo verovali da su nam braća, jer nas spaja isti jezik, ista istorija i gotovo ista kultura. I verujući u isto vreme da ćemo bolje živeti zajedno u slobodi.

I drugi put kada smo žrtvovali delove svoje države, svoje crkve, kraljevine da se braća ne bi osećala na bilo koji način uvređeno.

I nije išlo ni tako, ni onako.

I eto sada imaju svi svoje države i priliku da ih sami uređuju kako žele, pa neka i nama to pravo da nas makar ne vređaš zbog tog jednog spomenika kojim bi se svaka od bratskih država mnogo pre nas okitila.

I naravno ovde ćeš uvek biti dobrodošao kao i do sada, pa ti se možda vremenom učini i da ovaj spomenik nije toliko strašan, a da je Beograd ipak i dalje Beograd u kom su zauvek ostali i jedan Bobek, i Andrić i Selimović...

I voleo bih da sledeći put ispričaš ponovo jedan dobar vic tvog prijatelja koji te pozove kasno iza ponoći...jer tada bih znao da si to ponovo ti.

A suviše je loše vreme danas da bi sebi mogli priuštiti taj luksuz da ostanemo bez Dežulovića, makar i u Jagodini na vodi.