...I naravno Džej

Juče su mediji bili preplavljeni vešću da je preminuo Džej Ramadanovski.

I to bi bilo sasvim u redu da nakon toga nisu krenule salve naricanja i “poslednjih pozdrava” na svim socijalnim mrežama.

Smrt bilo koga je uvek delikatna tema za priču, i ne volim da o tome mnogo pišem sem, u slučaju poput ovoga, kada tema nije sama smrt pomenutog pevača.

Šta je ovde problem?

Džej je bio ikona devedesetih, čovek koji je predstavljao, u punom koloritu, baš to vreme propadanja i urušavanja svih mogućih društvenih vrednosti koje je to društvo imalo do početka ove nesrećne ere.

Naravno nije Džej bio jedini,  niti poseban u odnosu na druge slične “izdanke ove loze” tog vremena, ali to je bio on. Zabavljao je široke narodne mase, dok smo živeli jednu od najvećih kriza u svakom smislu. Neki živeli, a neki nisu preživeli.

Tu su naravno uvek prisutni bili i promoteri “crnila” tog vremena, koji su takvim ljudima sasvim sračunato davali prostor za priče koje su trovale generacije klinaca i od njih pravile sve ono što nisu trebali da postanu.

Vanja Bulić, Željko Mitrović i mnogi drugi čijih se imena više ni ne sećam, ili sam konačno uspeo da ih zaboravim.

Vrlo je teško imati neku prijatnu emociju za te likove sa televizijskih ekrana devedesetih, koji su se ludo zabavljali, i još luđe zarađivali, dok ste vi satima, po ledenoj zimi, čekali neki autobus ili sipali gorivo u plastične flaše od piva.

Sećam se odlazaka u Surčin ne bi li se negde od seljaka kupilo mleko, dok je Džej pravio koncert na Sajmu. Divna sećanja…na Surčin naravno.

Kasnije je taj isti Džejka kad  se malo osilio imao i svoj kafić pored “Kolarca”, na koji mu ne beše teško da uđe i prekine probu orkestra jer je to, zaboga smetalo njegovoj odabranoj klijenteli dok u miru ispija svoja koktele.

Imamo li sada malo širu sliku?

Mi smo ljudi kratkog sećanja i to nas debelo košta. Kada se tome doda i loša namera da se nešto prikaže drugačijim nego što je bilo, onda dođemo do ovakvih situacija poput jučerašnje.

I nemate zašto da žalite pokojnog Džeja, proživeo je život bolji nego što je ikada mislio, istina surfujući na talasu tuđe muke, ali konačno ni za to nije on kriv.

Šibicario je po Kališu i preko noći postao zvezda. Platio je cenu slave kao i mnogi nespremni na istu, ali je to svoje vreme lepo iskoristio prema svojim kriterijumima.

A mi? Pa mi da pokušamo da se ne lažemo da je to vreme bilo nešto super i zabavno.

Bilo je odvratno, teško i tužno i to neće ispraviti nikakvo pijanstvo ili koncert na kom ste bili uz “hitove” Džeja.

To sam hteo da vam kažem, ostalo je sve u redu.

Ne znam, možda je i do mene, nikada nisam voleo “narodnjake”, pardon “turbo folk”…

…i naravno Džej.