Dragi
moji, hteo sam samo par reči sa vama večeras.
Nemojte
dozvoliti da ovih dana nasednete na poslednju u seriji prevara koje vam ovo
dehumanizovano društvo podmeće. Sa svih strana nam govore da ljubav ne postoji,
da je to tek jeftina holivudska priča smišljena da zaludi naivne.
Kažu
da su se ljudi i ranije venčavali iz različitih interesa i da su to bili mnogo
bolji i stabilniji brakovi nego ovi sada, koje biste vi, možda da „zidate“ na
tim nesigurnim „temeljima“ ljubavi. Naravno da su bili „stabilni“ kada vas nije
bilo mnogo briga za osobu sa kojom živite, jer ju je tetka našla, a vi samo
snishodljivo klimnuli glavom u znak odobravanja tetkinog izbora. Ako je dobra
tetki i strini dobra je i meni.
Šta logičnije, pobogu postoji nego li ovaj
rezon, zar ne?
Trebalo
je udružiti snage, preživeti teška vremena, a ipak je to lakše sa potpunim
strancem uz tetkinu preporuku, nego sa nekim koga volite i za koga biste
učinili sve? Slažemo li se?
Pa...ne.
Kažu
tek kasnije je neka budala izmislila to "nešto", zvano ljubav, ne bi li od nas
stvorila neuračunljive osobe koje će poverovati u tu novotariju i prevaru.
Inače, ako u baš tim teškim trenucima života vi odlučujete da se venčate i stvarate
porodicu, sa nekim koga ni ne poznajete morate biti jako uračinljivi, zar ne?
Pa...opet ne.
Danas
će vam dati gomilu saveta kako da stvorite uspešan brak ili vezu, u kojoj će
biti puno slobode, razumevanja, ispunjenja vaših profesionalnih želja,
autonomnosti , prostora za rekreaciju, hobije, vremena za decu i gomile drugih
stvari samo neće biti ljubavi, a i šta će vam to kada vas samo može učiniti nestabilnim,
nepromišljenim, a u stvari i ne postoji?
A i ako postoji to su samo izmislili
oni što vole poeziju i književnost pa nemaju šta drugo da rade nego da zamlaćuju
narod.
Tako
otprilike kaže dr Zoran Milivojević i dodaje da je tek ona zaljubljenost
negacija ljubavi.
To me
uvek podseti na čuveni film „Društvo mrtvih pesnika“, kada staromodni profesor
književnosti đacima objašnjava kako se matematički meri koliko vredi jedna
pesma.
Dakle, kada tu "nepostojeću zaljubljenost" stavite na kantar, on ni da makne ne bi li
makar zabeležio neki pomak u tim merama "vrednih ljudskih osećanja".
Dakle, ništa
od te naše zaljubljenosti u ovom dobu merljivog realnog kapitalizma.
E
dobro, sada bih želeo da posvetim par reči u odbranu zaljubljenih i ljubavi,
čisto da ih makar neko zaštiti u ovo vreme „vukova realnosti“ i egzaktnih
vrednosti koje su nas potpuno obezvredile.
Da se odmah razumemo, ne želim da
branim onu „prihvatljivu“ ljubav što organizuju tetke i strine, a koja se
šnjaderskim metrom meri tri puta pre nego se preseče. Ja bih par reči o onoj koja se teško opisuje, a lako oseća i gotovo nikada ne zaboravlja.
Može?
U
redu. Koliko znate onih koji su do sada
uspešno uvežbali da se zaljubljuju i vole? To ne bi trebalo da bude suviše
teško, ako je u pitanju neko „holivudsko“ osećanje.
Da li
to zaljubljivanje možemo da planiramo pa da se onda bar lepo pripremimo kako bismo ga potpuno spremno dočekali? Ni to?
Stvari se pomalo komplikuju izgleda, no
polako.
Da se
razumemo, pričam o zaljubljenosti u drugu osobu, a ne u kuću, kola, račun u
banci ili nešto materijalno opipljivo.
Da li
ste nekada osetili one leptiriće u stomaku ili tremu od same činjenice da
trebate da vidite nju ili njega ili barem da im čujete glas? Jeste?
Pri tom niste
prethodno vežbali i pripremali se za to?
Da, svakako interesantno koliko
nespremno nastupamo u takvim trenucima. Toliko da bih skoro sa sigurnošću rekao
da je to poprilično spontano dešavanje negde u nama, ali da ne brzam sa
zaključkom.
Da li
se i vama čini da se to dogodi ili ne dogodi?
To sada baš komplikuje stvari.
Žao mi je tetke i strine, ostaće bez posla po svoj prilici.
I sada
dolazimo do situacije da sve ono lepo i spontano što se dogodi, i protrese vas iz sve snage i pokaže
vam da ste živi, neko bi da vam oduzme u zamenu za par racionalnih saveta.
Ne
znam za vas, ali ja bih uvek pre rizikovao nego prepustio stvari tetki da ih
odradi do kraja.
Čak i da je dr Milivojević lično savetovao i strinu i tetku.
A ako
me ipak pitate zašto? I na to pitanje sam spremio neki odgovor.
Mislite
li da je Mika Antić bio lažov i budala? Da li je Šantić baš iz dosade ceo svoj
život poklonio jednoj Emini? Hajde danas da se neko u ova haška vremena zaljubi
u Eminu? Iracionalno skroz jel da? Onaj idiot Crnjanski prodade kuću u Pančevu
pa za Vidom u Pariz. Budala? A i ono dvoje, Tatjana i Onjegin, Romeo i Julija, sve
neki čudaci koji traju vekovima.
I nigde u podacima o njima ja ne nađoh bar
neku strinu.
I onda
ako prestanete da se radujete toj zaljubljenosti i baš toj ljubavi,
neuračunljivoj i prekorenoj od mnogih, kako ćete se buditi jutrima i čemu ćete
se nadati?
Za čim
ćete tragati?
Kada
dođe i onaj poslednji trenutak čega ćete se setiti?
Zaljubljenosti i poljubaca
sa voljenom osobom ili miraza i tetaka i strina koje su provodadžisale?
Da se
ne lažemo, ipak su Jelena Trojanska i Paris malo stariji od kamera iz Holivuda i
poema od pre vek i po.
Naravno, ljubav nije laka i uvek se tu pojavi i neki
konj, makar i trojanski da smeta, ali i to je delić iste magije.
Razmislite
da li je ipak čovek racionalno ili iracionalno biće?
Bojim se da je baš u tolikoj meri racionalan odavno bi nestao. Konačno ako nam ovi današnji „trgovci“, svim i
svačim, ukradu i leptiriće i sunčana jutra, i baš onaj šum morskih talasa uz baš
onu blesavu mesečinu koja greje, pa šta će nam ostati od života?
Zato
ne brinite, slobodno se zaljubite, uživajte i patite, smejte se i plačite, samo
nemojte odstatirati život pored svih tih posebnih stvari koje čekaju da se baš
vama dogode, jer u vašem životu vi ste glavna uloga. Sve uradite kako želite,
samo nemojte da ne probate da živite baš kako želite.
