Sigurno se svi sećate, još iz osnovne škole, Ezopove basne „Dečak i vuk“.
Dečak koji je kao pastir čuvao stado ovaca u jednom trenutku je odučio da proveri šta bi se desilo ako bi počeo da doziva upomoć, kao da se vuk uistinu i pojavio.
Prvi put su seljani, čuvši pozive u pomoć, odmah dotrčali da pomognu pastiru, za kog su mislili da je u nevolji. Međutim, pošto je on to uradio nekoliko puta, a vuka nije bilo, kada se on stvarno pojavio, niko mu više nije verovao.
Ko je u basni nastradao pitala je učiteljica, nas đake, tada na času?
Ovce svakako, ali nekoliko trenutaka pre nego je nastradala prva ovca vuk je preklao poverenje. I to poverenje, koje je nestalo, pastira je koštalo stada.
Zašto je ovo uopšte značajno i koje bi bile paralele?
Poverenje između ljudi se strpljivo gradi, i ne nastaje preko noći, već kroz niz postupaka koje činimo jedni prema drugima, a na osnovu kojih druga strana zaključuje da nam može verovati, i da smo osobe dostojne njihovog poverenja.
Da bi smo to postigli potrebno je da se više od jednog puta, u međusobnim odnosima, pokažemo kao pouzdani, kao neko kome se može verovati da će biti onako kako je rečeno. Kao što već rekoh tako se poverenje gradi.
Ukoliko smo pak, neko ko šalje nejasne poruke, dvosmislene ili kontradiktorne, onda to kod druge strane izaziva sumnju i nedoumicu o tome kakve su naše konačne namere u odnosu koji gradimo.
Nažalost u toku epidemije Covid 19 takve su bile i poruke koje su građani mogli da čuju od strane lekara koji su istupali u medijima.
Da li je u pitanju loša koordinacija, neusaglašenost ili različita mišljenja to je tema o kojoj može da se raspravlja.
Da li je krizni štab morao da ima bolji PR, ili interni ugovor da ne može u štabu biti neko ko želi da iznosi svoje stavove, bez dogovora sa ostalima, i to je takođe tema za diskusiju.
Ono što je opšti utisak jeste da je poverenje nastradalo i da će jako teško biti da se izgradi ponovo, a poverenje između lekara i pacijenta je nekada jednako važno koliko i sama terapija, ili je u stvari i samo deo te terapije.
Da se sada ne bavimo ponovo izjavama koje su davane, jer ih je bilo previše da bi svakoj posvetili prostor.
Pogledajmo samo glavne poruke koje su poslate.
-Virus je opasan, smrtonosan, ne postoji lek za njega i posebno kod starijih možos0ba e izazvati i komplikacije opasne po život.
-Lako se prenosi i ljudi mogu biti i asimptomatski nosioci virusa što ga čini još opasnijim i podmuklijim.
-Posebno u zatvorenim objektima potrebno je držati odstojanje od barem dva metra kao i nositi masku i rukavice.
-Ukoliko se svi ne budu pridržavali predočenih mera zdravstveni sistem može da se zaguši i to bi onda moglo biti pogubno za veliki broj ljudi koji boluju ne samo od Covida.
-Izdate su stroge preporuke za funkcionisanje u novonastaloj situaciji, koliko ljudi u koliko kvadratnih metara prostora može da boravi istovremeno, upotreba dezo barijera, ograničenja za gradski prevoz...
...i onda je u par dana sve to nestalo.
U roku od samo 4 dana, gotovo da niko više ne nosi maske, gradskim prevozom se vozimo na svoju odgovornost bez posebnih pravila, otvorili su se tržni centri, kladionice, teretane, kafići u kojima sede ljudi u grupama bez pomenutih maski, tezge, i mimo pijaca rade, neke sa, a neke bez propisanih mera i to niko ne kontroliše...
Šta se onda desilo u ta četiri nestvarna dana?
Poruka koju smo dobili je glasila „Sada je sve stvar lične odgovornosti“.
Da se razumemo, bila je i do tada, ali se nije poštovalo gotovo ništa od pomenutih preporuka, pa je zato i uvedeno vanredno stanje.
Preporuke se ne poštuju ni sada, ali izgleda da to više nije važno i time se niko ne bavi, a mere su umesto postepeno ukinute ekspresno. Moj stari profesor epidemiologije na fakultetu dr Adanja Benko je govorio „Epidemiološke mere kada treba, treba uvoditi brzo, a ukidati postepeno i pažljivo“.
Neupućeni posmatrač koji je sve ovo gledao verovatno je izgledao kao Paja Patak u najavi za Diznijeve crtane filmove osamdesetih, koji sve posmatra i kaže „Čemu sve ovo služi, a još i ne radi?“
Od grozničavog čekanja izveštaja svakog dana u 15h došli smo, za nešto više od par dana, do Miloševićevog specijaliteta, da kada ne zna šta bi sa problemom on ga prebaci na narod da to reši referendumom.
Samo bi sada pitanje bilo „Da li ste za to da virus SARS CoV-2 ne postoji?“ i garantujem da bi uz veliku izlaznost narod većinski odlučio da virus ne postoji.
Tu ipak ostaju dva problema. Prvi, da je Tito umro i da dekretom ne možemo ukinuti virus, i drugi da je i poverenje preminulo i da kada mu budemo davali šestomesečni pomen verovatno ćemo morati na tom pomenu da razgovaramo o vakcini.
Ko će tada pristati da se vakciniše protiv nečega što je od „najveće opasnosti od Drugog svetskog rata“ za četiri dana postalo „lična odgovornost po sunčanom danu“
Šta kaže struka?
