Izvini Milojko!

Milojko, želeo sam da ti se na ovaj način izvinim, jer juče sam možda prenaglio u osudi tvog postupka.

Znam Milojko da to svakome može da se dogodi, tako su mi rekli i ljudi na socijalnim mrežama.

I ja sada to razumem. Tebe razumem, Milojko.

Popije se čašica, dve uz prijatelje, ponese te pesma, zaneseš se nekom temom i eto te u sledećem trenutku, a da ni sam ne znaš kako, gaziš pešačko ostrvo na Brankovom mostu.

Ja to razumem, jer se i meni dešavalo...Istina gazio sam nogama, ali vreme ide, običaji se menjaju, tehnika napreduje, pa gde je pre bila noga sada ide točak, gde je bio kuk može proteza i tako...

I neka gaziš Milojko, neka gaziš! Ja sada potpuno razumem. Nisi ti gazio „ostrvo“ i išao u suprotnom pravcu jer si popio čašicu, dve...tri, flašicu, dve...Ne!

Ti si išao u suprotnom pravcu jer si izrazio protest! Protest, naš protest, naš! Naš Milojko!

Protest protiv režima, protest protiv nepravde i jednoumlja , i ti si Milojko, baš ti, krenuo nasuprot tome!

Silom na silu! Vatrom na vatru! Pesmom na pesmu! Flašu po flašu!

Sam, po hladnoj i kišovitoj noći, dok su drugi spavali ti si krenuo! Kao vitez! Kao krstaš...vino.

U susret problemu, oči u oči sa onim pritiv čega se boriš!

U koštac sa tom gomilom koja poslušno vozi kuda im policija kaže! I pokazao si kako treba, ličnim primerom Milojko! I nisi ustuknuo iako brojno slabiji! Ne! Do kraja! Još malo pa do Pop Lukine!

I neka pričaju da si bio pijan, neka kleveću da to nisi bio ti, ali mi koji te znamo, mi koji te trpimo, pardon,  slušamo godinama i decenijama, mi znamo da si ti kadar da učiniš tako nešto!

Borio si se za srpsku mladost i radost na „severu“ nasuprot ovim drogiranim hordama na „jugu“.

Najavljivao si igrače Partizana kako izlaze na teren, a onda sa nestrpljenjem iščekivao „naše“.

Znamo mi Milojko koliko su tvoji stavovi nepokolebljivi i koliko si baš ti surfovao na talasu nacionalizma kada drugi nisu ni znali šta je talas! Visoko, visoko, do zenice sunca...i onda nazad, slobodan pad! Poniranje, privilegija samo najiskusnijih ptica preletča, pravo u liberalizam!

Kao logičan nastavak svega, zar ne?  U preziranje svega što si bio,što jesi, jer ti jesi, Ti jesi baš jedan od nas! Naš Milojko!

I dok si neke od nas nazivao Ustašama, i stideo se svog naroda i sebe, ja sam znao Milojko da ti samo pripremaš trenutak kada ćeš nam još jednom pokazati ko si i šta si!

Moj Milojko...

A šta si drugo mogao da budeš, sem onoga što si bio celoga života?!  Mislim, onog dela života kada nisi bio perjanica nacionalizma, pa liberalizma...Običan građanin, građanska opcija, građanin Milojko.

Malo pripit, ali to nije bitno, jer svi građani piju, svi voze pijani i svi smo mi građani, a ti si samo jedan od nas, jedan od pet miliona...

I baš zato Milojko, jer mi tolerišemo sve onima koji u jednom trenutku, makar taj trenutak trajao koliko treptaj oka, koliko prolazak kroz „žuto“, koliko nečiji život pod točkovima automobila...Baš zato Milojko ti gazi...ovaj, vozi Milojko, vozi u znak protesta! Usvetlu budućnost! U svetlost farova iz suprotnog smera!

Neka vidi Srbija nepokornog Milojka!Neka vide i oni drugi da si ti 1,7...ne, izvini, 1 od 5 milion, moj Milojko!

I vozi, vozi Milojko! Ne daj se dušmanima moj Milojko! Jer samo je nebo granica za nas, i tebe sa nama Milojko, a nebo se otvorilo!

I ti to znaš, znaš najbolje jer kada se nebo otvori tada granice nema! Ni u metrima, ni u kilometrima, ni u promilima...

I samo gas, Milojko, samo gas, povedi nas sve dok si pod „gasom“!

I vozi, vozi...run, Forest run!...ah, to je nešto drugo, izvinite...

Možda sam popio, nećete zameriti.

Mislim, kad već niste ni Milojku...