недеља, 13. новембар 2016.

Gluva Srbijo!

Zamislite Srbiju pre sto godina i jednog čuvenog profesora kriminalistke i doktora hemije koji je pošao iz svog bogatog doma u Švajcarskoj, sa nepunih četrdeset, kako bi se bavio istraživanjem zločina koje su počinili Nemci, Austorugari i Bugari nad civilnim stanovništvom u Srbiji.
Napustio je svoj udobni kabinet, lagodan život i sve što uz to ide,u jednoj zemlji poput Švajcarske početkom dvadesteg veka, kako bi na poziv ovdašnje vlade pomogao da se rasvetle ubistva nedužnih civila. Iz punog komfora pravo u balkansko blato.
I šta vidi kada njegova noga kroči u ovaj deo sveta?
Vidi hrabrost siromašnih, vidi deset na jednoga, vidi borbu Davida i Golijata, vidi srušene crkve, vidi rane ali ne čuje jauk, i vidi hrabre i jake žene koje ostaju za onima koji odlaze. Vidi buru i vatru koji šibaju preko ove plodne zemlje, vidi nestajanje i povratak jednog naroda. Solunski front. I sve to on prolazi rame uz rame sa vojnikom i seljakom.
I onda vidi mir.
„Mir“.
I dalje gleda.
Vidi profitere koji svoju decu vraćaju iz inostranstva. Vidi bogalje i sakate sa jedne i one koji kradu sa druge strane. Vidi političare koji se bogate ne grbači tog preživelog naroda. Vidi farsu gde god se okrene. Vidi obrise, a ne vidi suštinu. Vidi profesore koji ne uče studente već im prodaju knjige, vidi partijske agente u državnim službama, vidi nesposobni parlament, vidi Nemce i druge dojučerašnje neprijatelje kako bivaju dočekani kao najbolji prijatelji. Prijatelje ne vidi.
Ne vidi sećanje na žrtve, ne vidi poštovanje prema starijima, vidi omladinu koja ne prepoznaje vrednosti jer nema ko da je nauči, omladinu koja se ugledala na „skorojeviće, zabušante, zelenaše, ratne bogataše, sumnjive političare, zatrovane žudnjom za novcem“,  vidi gramzivost, pohlepu i otimačinu među „inteligencijom“ koja bi trebala da bude baš sve što nije. Vidi propast koja dolazi jer oni koji su bili poslednji za juriš prvi su sada kada treba da se prevari, ukrade, podmiti.
Deceniju i po kasnije ovaj čovek,čija je poslednja želja bila da mu se srce izvadi iz grudi i ostavi pored crkve na Kajmakčalanu, napisao je i knjigu koju je ostavio kao opomenu narodu koji je zavoleo da ne dozvoli da svojim greškama propadne i nestane,a da sve žrtve budu uzaludne.
I tu knjigu nazvao je „Čujte Srbi! Čuvajte se sebe“.
A Srbi? Srbi gluvi. A Rajsa odavno nema, kao ni njegovog srca na Kajmakčalanu.
Srce je neko ukrao.
Poruke koje nam je ostavio niko nije čuo, a i ako jeste pravio se da nije.
Narednih devdeset godina od objavljivanja ove knjige, nastavili smo da radimo baš sve suprotno onome što nas je ovaj plemeniti Švajcarac savetovao.
I ipak se i dalje čudimo.
Da li smo išta promenili u svom ponašanju?
Da li je nešto drugačije od ovoga što je uvideo profesor Rajs pre skoro sto godina?
Ništa nismo uradili da se promenimo, gluvi smo i dalje.
Kada sam pisao o Novaku Đokoviću, dosta ljudi mi je uputilo sugestiju da ne treba da pišem „kao da su svi Srbi takvi i protiv Novaka“, a ja sam se i tada zapitao a kome se obraćao Arčibald Rajs?
Sigurno nije mislio na svakoga baš pojedinačno, mislio je na nas kao društvo. Mislio i bio silno nesrećan jer je od oduševljenje do potpune rezignacije stigao za samo nekoliko godina.
U svom testamentu ništa nije ostavio državi Srbiji, koju je 1918.godine  na konferenciji u „Kasini“ pozdravio govorom „Živela bemrtna Srbija!“.
Srce je ostavio na Kajmakčalanu.
I poruku...
„ Uprkos svemu ja verujem u budućnost vašeg naroda, Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se , međutim, brzo probuditi jer bez njega ćete možda ponovo doživeti vreme robovanja koje ni u čemu neće zaostajati za onim pretrpljenim koje su vaši stari pobedili žrtvovanjem i junaštvom. Sudbina vam je u vašim rukama, blistava budućnost ili ponovno ropstvo!
Beograd, 1. juna 1928.“
I ostali smo gluvi.
  



Нема коментара:

Постави коментар