Srbofrenija bolest najomiljenija

Svi znamo da je šizofrenija rascep ličnosti, i oni koji se bave psihijatrijom, a i oni koji rešavaju uktrštene reči. Svakako taj termin odavno nije nikakva tajna, međutim domaća verzija ovog poremećaja, prilagođena na današnje društvo u Srbiji, svakako zavređuje dodatnu pažnju.

Prvo ovaj poremećaj se ne odnosi na pojedinca već na kolektivnu svest. Usudio bih se da kažem da odlikuje i ostale narode na Balkanu, ali pošto želim da budem politički korektan moraću da se ograničim na „domaći teren“.

Kako sve to izgleda iz ugla nekoga ko pokušava nepristrasno, i sa strane da odgonetne o čemu je zapravo reč?

Srbi se uvek žale na nepravdu i čak i himna nam nosi naziv „Bože pravde“. Ipak, u realnosti ta pravda se manifestuje tako što nepravdu uočavamo do trenutka kada se mi sami ne nađemo u tom povlašćenom položaju koji kritikujemo. Kada se dočepamo te pozicije, kritika prestaje. Dakle, kada kažemo „On je lopov“ to nije zato što je to nešto što previše osuđujemo, već zato što nismo mi na njegovom mestu.

Zalažemo se za Kraljevinu Srbiju, ali mnogo volimo vreme Titove vladavine i sa nostalgijom ga se sećamo. Prestolonaslednik, iako naslednik kraljevske loze Karađorđevića, užasno nas nervira što ne zna srpski. Titovo nepoznavanje jezika nam nikada nije smetalo.

Kao jedan od najvećih problema prepoznajemo to što Novak Đoković ne plaća porez u Srbiji. Istovremeno niko od nas ne voli da plati ni kartu za gradski prevoz, ili bilo koji račun koji napravi recimo za komunalije tokom meseca.

Svi se predstavljamo kao veliki vernici i uglavnom negde po novčanicima nosimo ikone naših svetaca, ili poneki krst na lančiću oko vrata. Ko god nas pita mi smo „ljuti“ pravoslavci, mada nemamo problem da Svetog Nikolu slavimo mrsno i da psujemo Boga i sveštenstvo.

Ponosimo se našim slavnim precima, vojskom i bitkama koje su vojevali za slobodu Srbije, ali smo za ukidanje vojnog roka i diže nam se kosa na glavi pri pomenu istog.

Volimo naše slavne i velike pisce od Njegoša preko Andrića, Crnjanskog, do Bećkovića...ali ne volimo da čitamo, a ako baš moramo onda bismo nekog stranog autora.

Rusi su nam braća, ali samo kada nama odgovara i na način koji bismo mi voleli, dok Amerikance ne volimo ali prosto „gutamo“ sve što dolazi sa zapada.

Za Kosovo kažemo da je srce Srbije, ali niko ne želi da se preterano bori za njega. Sem eventualno retorički u nekoj predizbornoj kampanji.

Iako smo vrhunski u vaterpolu, košarci i odbojci uvek bismo radije sve pare dali za fudbal, u kom nikada ništa ne uradimo, nego za ove trofejne sportove.

Dok pričamo priče u kojima opisujemo koliko smo hrabri u stanju smo da jako dugo slušamo ili gledamo komšiju koji maltretira ženu, devojku ili decu. To su ipak njihove stvari.

Verujemo u blagodeti zdravog života, ali se ne odričemo pušenja, prejedanja i alkohola. I uvek smo pre spremni da poverujemo da umiremo od posledica neke svetske zavere nego od sopstvenih loših životnih navika.

I tako dok kupujemo diplome, beskrajno se čudimo zašto nam kažu da smo nestručni. Dok krademo svoju državu čudimo se zašto je ta država slaba, sa slabim institucijama u kojima mi sedimo.

Dok slušamo „Grand“ i gledamo rijalitije i dalje nam nije jasno zašto nam pozorišta i muzeji propadaju, a deca odrastaju suprotno vaspitana od onoga kako bismo želeli, ali sasvim u skladu sa onim kako se mi ponašamo.

I ništa nam tu nije jasno.

I dok to traje vređamo jedni druge jer smo isti, a ta nas slika o sebi samima jako nervira.

Ili što bi jedan vladika rekao „gleda majmun sebe u zrcalo“...a mi mu u znak zahvalnosti mauzolej napravismo da se i mrtav u grobu prevrće.

Mi to tako...srbofreno.