Dama koja nestaje iliti nedočekana jednakost žena

Kada izađete na ulicu i prošetate malo ovim gradom koji je „svoja svetla nekada bacao daleko“ („EKV“) šta vam zapadne za oko? Ne mislim na spomenike, fasade, kafiće...

 

Sećate li se čuvenog Hičkokovog filma „Dama koja nestaje“? Taj naslov i sama radnja filma u kojoj mlada devojka pokušava da pronađe svoju nestalu prijateljicu, stariju damu, koju je slučajno upoznala tokom zajedničkog putovanja, malo teraju na razmišljanje dokle smo stigli.

Još uvek nemamo jasnu asocijaciju?

Ako nekome nije jasno, pokušaću da malo pojednostavim stvari. Naime, u pomenutom filmu svi sem glavne glumice govore da nikada nisu videli gospođu koja je do pre nekoliko sati bila tu sa njima. Tako nekako meni izgleda i pitanje jednakosti polova i borbe da se ta jednakost postigne.

Drugim rečima, da li se do jednakosti žena stiglo po cenu da one više nisu različite?

Dakle, nisu baš postale jednake pravima, ali skoro da jesu iste sa muškarcima. Mislim da to nije bila ideja.

Žene rade iste poslove kao muškarci, one su policajci, vojnici, rade u obezbeđenju, isto se zabavljaju, isto razmišljaju, čitaju iste stvari, isto im se obraćamo kao muškarcima na poslu, ulici, u prevozu...Na kraju najviše strada jezik koji se deformiše ne bi li nekako prihvatio deformaciju polova. Pa onda imamo policajkinju, pukovnicu, dermatologinju...

Negde na putu koji je počeo dosta davno i imao poprilično jasan cilj, neko se napravio blesav, kao i u Hičkokovim filmu, pa sada imamo nešto nalik onome čemu se stremilo, ali blage veze nema sa tim.

Neko će reći „Pričaš glupost, to je to, sada su muškarci i žene ravnopravni“ ili „Muškarcima smeta jaka žena“

Da li je tako? I koja je cena tog privida ravnopravnosti?

Suprotnost polova polako, ali sigurno nestaje, samim tim i erotska ljubav koja je utemeljena na privlačenju suprotnosti i šta onda imamo?

Bezbroj usamljenih, otuđenih ljudi koji prazninu u sebi ispinjavaju instant dostignućima današnjeg vremena, alkoholom, narkoticima, rijalitijima...neka vrsta anestezije da lakše izdrže patnju koja ih izjeda u samoći.

U današnjem kapitalističkom modernom društvu, neoliberalnom kapitalizmu, tranzicionim društvima ili kako god nazivali ova „društva“ za „uzgajanje“ jednakosti, ideja jednakosti je svedena na to da se svi isto ponašamo, da se „štancuju“ isti „modeli“ ljudi pogodni da obavljaju iste poslove na skoro potpuno jednake načine. Dakle poenta je da se stvori „vojska“ jednakih ljudi, ili „aparata“ kako je to primetio From još pre „samo“ sedamdesetak godina, kako bi oni bili lako upotrebljivi za iste poslove koje nalažu sistemi koji stvaraju današnja „društva“, obesmišljena u gotovo svakom svom segmentu.

Sa jedne strane imamo ženu koja je postigla jednakost time što se potpuno svojim osobinama približila muškarcu, a u isto vreme sa druge strane muškarca koji  feminiziran do maksimuma, provodi vreme u solarijumima, čupa obrve i depilira se, ne interesuje ga sport i sasvim pouzdano postaje komšinicina najbolja prijateljica.

Dakle dok (ne)tragamo za „Damom koja nestaje“, na zidiću dok zalazi sunce sede njih dvoje. On tetoviran, kao i ona, ona sa interesovanjima kao i on, ona snažna fizički koliko i on, dok je on za nijansu preplanuliji. Upoznali su se na poslu gde oboje rade isti posao za par stotina evra. On nju ne privlači jer bi ipak nekog u čijem naručju bi da se oseti za nijansu slabijom, a ona njega plaši jer shvata da je jača u svakom pogledu ili bar jednaka. Njena garderoba je „S“, njegova „M“. Oni su isti. Postaju „ONO“. Među njima nema ničega. Kakvi leptirići, kakva ljubav.

Ako negde slučajno naletite na ženstvenost, kod žena, podržite taj osmeh, taj šarm, taj zamišljeni pogled, tu želju da uspe. Podržite ženu da bude žena jer se tako borimo za prava žena. Ne da budu iste već ravnopravne...pre nego što dama koja nestaje zaista nestane.

Gej je ok, da li je fer?

Dva puta godišnje, već više od deceniju, Beograd je u potpunoj blokadi.
Jednom je to kada se održava "Beogradski maraton" i to je manifestacija koja bi trebalo da promoviše ovaj grad.
Drugi put je u toku gej parade i to je manifestacija koja bi trebalo da promoviše prava LGBT populacije.
U slučaju maratona na kraju trke se proglašavaju pobednici i dodeljuju im se nagrade.
U slučaju gej parade još uvek nisam shvatio ko na kraju tu pobeđuje.
Ovo nije priča o "Adamu i Stevi", dakle apsolutno nemam problem sa činjenicom da gej populacija traži prava za koja veruje da drugi imaju, a njima su uskraćena.
Nije priča ni o tome da li je to u duhu hrišćanstva, pravoslavlja i sl., jer ni Bog sigurno nije svoje propovednike zamišljao u "napucanim" kolima, u vilama sa bazenima i sa tarifom za "duhovne usluge" pa ipak tako izgleda njihov "duhovni svet".
Ovde je priča o nečem sasvim drugom.
Ovogodišnji "uvod" u gej paradu bio je napad na  poznatog gej aktivistu u po bela dana, u centru Beograda, od strane dvojice napadača koji su ga udarili u ruku uz povike "Evo ga onaj peder!".
Tako su preneli mediji.
Odmah sutra dan su se oglasili visoki predstavnici EU o pravima gej populacije u Srbiji.
Nakon toga ništa više.
Meni je sve to izgledalo kao loš "trejler" za nastavak sage "Gej parada" samo je Srđan Dragojević ovog puta ostao bez kinte za film.
Pitanje na koje nisam uspeo do sada da dobijem odgovor je jednostavno "Gde mogu da se vide podaci o ugroženosti gej populacije u Srbiji?"
Koliko je napada u pitanju? Koliko otkaza? Koliko narušenih ljudskih prava garantovanih Ustavom?
Nigde nisam pronašao taj odgovor.
Postoji barem desetak nevladinih organizacija koje se aktivno bave zaštitom prava i promovisanjem svega što traži LGBT populacija. Ni na jednom sajtu ovih organizacija ne postoji bilo kakva informacija o dimenzijama ugroženosti. Takvih podataka nema ni u zvaničnim podacima državnih institucija.
Postoji jedino "praćenje medija o načinu na koji oni govore o LGBT populaciji"
Dakle barem deset nevladinih organizacija postoji i radi, da bi postojale moraju imati sredstva od kojih funkcionišu, a njihov rad se u suštini svodi na distribuciju gej časopisa, knjiga i "informacija iz sveta" o LGBT populaciji.
Jasno je da neko sve to finansira, ali svrha i efikasnost nisu baš primetne. Sem ideje da se dobro zaradi.
Takođe ne znam da li ste znali da u okviru MUP-a postoji oficir za vezu sa LGBT populacijom?
Koliko znam oficir za vezu u srpskim vojnopolicijskim strukturama postoji samo još u Prištini.
U najmanju ruku zvuči kao da je LGBT populacija uključena u direktna ratna dejstva ili trpi danonoćne napade i provokacije "po svojim položajima".
Stvarno zvuči kao ratno stanje zar ne?
Sledeća stvar koja mi je takođe zapala za oko jeste da bez problema možete za par trenutaka "izgoogle-ati" desteak gej klubova u Beogradu koji se promovišu preko interneta.
Sa jedne strane visok stepen ugroženosti i oficir za vezu, sa druge NGO koje se bave "reklamom" LGBT ideja i klubovi gde možete provesti prijato gej veče.
U gradu koji se "ponosi" imidžom "dobre i jeftine zabave".
O čemu je reč? Proširenje "bogate ponude za strance" koju neće moći da odbiju?
I onda će za potrebe gej parade ponovo grad biti blokiran, policija u punom broju i punoj ratnoj opremi biti izvedena na ulice da bi sve izgedalo kao u nekom niskobudžetnom akcionom filmu.
Zbog čega?
Koji su to benefiti koje sama LGBT populacija ima od ove vrste "akcionog filma"?
Čini mi se mnogo više štete nego koristi.
Pojedinci sigurno imaju finansijsku koristi, to nije sporno.
Inače prvi "pride" je održan u New Yorku kao odgovor na raciju policije u gej klubu Stonewall Inn u Greenwich village-u u blizini New York-a '69 godine.
I to se dogodilo pre skoro 50 godina.
Kod nas još niko nije dao nikakve precizne informacije o konkretnim primerima ugroženosti sem gomile pamfleta, fraza i predstave koja se odvija svake godine iznova.
Više je primera da su i unutar same gej populacije mnogi kritikovali ovaj način zastupanja svojih prava optužujući organizatore za komericijalizaciju, neodmeren način i izvrgavanje ruglu kako ideje za koju se bore tako i ličnog ugleda.
Zašto je onda kod nas zabranjeno kritičko mišljenje i bilo kakva primedba na ovu manifestaciju se odmah tretira kao "zaostalost","zatucanost" ili barem neka vrsta "totalitarnih shvatanja"?
Stvoren je privid da niko u svetu nije protiv ovakvog načina borbe za prava LGBT populacije i da će Srbija biti "poslednja crna rupa" ukoliko neko bilo šta javno izgovori protiv "parade".
Čemu to?
Ako morate i volite da zaradite nije obavezno da bilo koga tretirate kao da je slabouman.
U tom razvijenom svetu, kome toliko težimo, postoje ljudi koji su bili ili jesu protiv "parade" i verovali ili ne ostali su živi i nisu stavljeni na "stub srama", niti posuti katranom i perjem.
Tako je bilo sa španskom kraljicom, gradonačelnikom Sao Paola, gej novinarom Denom Sevidžom, Džudit Batler američkim filosofom,brojnim LGBT organizacijama itd.
Dakle nigde nije zabranjeno pravo na drugačije mišljenje koje nikoga ne vređa sem kod nas.
Zbog svega toga sasvim je ok da se neko bori za svoja prava, ali ta borba treba da bude fer, a ne neka kamuflirana priča kako bi se dobro zaradilo i tek poneko imao korist od svega.
Zato je jasno da je vaše pravo da budete gej ali isto tako imate pravo da budete i fer.

Hej Sloveni i ostali iliti debelo smo zaostali

U četvrtom razredu srednje škole sećam se da sam napisao svoj poslednji pismeni zadatak i dobio pet minus. Tako je moj sastav bio odličan, ali ne i dovoljno odličan jer samo „čiste“ petice, dakle bez minusa, su se čitale pred celim odeljenjem. Profesorka je u obrazloženju „minusa“ napisala „da sam preterao“ i poklonila mi taj „minus“ na koji sam i dan danas jako ponosan. Naime sve se to dešavalo u samu zoru raspada tadašnje Jugoslavije kada su svi „pumpali“ nacionalne priče govoreći kako ona druga strana treba da dobije dobre batine kako bi se konačno smirila. Strana je bilo nekoliko, raspoloženih za tuču previše, kao i „heroja“ koji su vikali napred umesto „za mnom“.

Deda mi je još kao malom objasnio da je velika razlika između vođa koji viču „napred“ i „za mnom“, i to sam dobro upamtio.

No da se vratim na pomenuti pismeni sastav...Dakle zamerku sam dobio jer napisah da je rat besmislen i da je orden sa lentom, koji će dobiti neko ko se vrati u invalidskim kolicima, isto što i pljeskavica sa prilogom ili bez. Desetak godina kasnije se to pokazalo kao poprilično istinito, ali vidim da dvadeset i pet godina nakon toga mnogi nisu shvatili kako stvari funkcionišu na ovim prostorima, ali su mnogi shvatili kako se guraju kolica.

Zato vas molim da mi poklonite par minuta da probam samo da vam predočim nekoliko istina koje i sami lako možete proveriti.

Dakle, Jugoslavija ,bila ona kraljevina ili socijalistička republika, dva puta je krvavo rasturena jer ta zemlja nije nekome odgovarala. Za one koji veruju da teorije zavere ne postoje, neka bude da nije bitno kome ona nije odgovarala. Neki nam sada kupuju zemlju i što nisu mogli na silu sada nam uzimaju za male pare. Ideja jedne države koja bi okupljala narode koji govore isti jezik, ima ih oko dvadeset miliona i ne razlikuju se ni po čemu sem po veri, a slabi su vernici, nije bila popularna.

Ono što upada u oči jeste da su se i prva i druga Jugoslavija rasturale u trenucima kada su bile najrazvijenije i davale najviše pametnih ljudi u mnogim oblastima života. Dakle ovde je pamet nepoželjna jer može uvek da dovede do te sulude ideje da se možda od jednog naroda u puno država, napravi jedan u samo jednoj državi. Da budemo realni, da je dobro podeliti se u više država onda ovi moćni ne bi bili tako veliki, jel'?

I posle svega što se desilo i danas nekome nije jasno šta se dogodilo.

Malo Srbe na Hrvate, malo Bošnjake na Srbe, Hrvate na Bošnjake, jer stvari su ponovo bile počele opasno da se smiruju. E sada postavlja se pitanje da li smo stvarno toliko glupi da poverujemo da smo bitni bilo kome sem samima sebi? I ponekom trgovcu oružja.

Referendum, grafiti, mržnja, ćirilica, latinica???

Ljudi shvatite, okupirani smo svi od Vardara pa do Triglava. Ne pitamo se baš ništa, vedre nam i oblače iz svetskih centara moći. Stranci nam odnose pare, žene, odvode decu da rade za njih, a mi mlatimo praznu slamu po ko zna koji put u ovom veku ne bismo li se ponovo poklali i usrećili neke profitere.

Natalitet nam je opao odavno, narkomanija na zavidnom nivou, buđ se oseća u svakom delu društvenog života...jedino što je sigurno jeste da svi nestajemo. Sve drugo, nije sigurno.

Nije to jugonostalgija niti bilo šta drugo slično, pogledajte gde su nam prijatelji, deca, braća, sestre i svi oni dragi ljudi koje gledamo na ekranima računara ili mobilnih telefona. Ako biste i ovo malo što je ostalo da razjurite i sjebete vi nastavite da kao stado idete za „domaćim Mesijama“ sa računima u inostranstvu i frazama u domovini ili otadžbini. Objektivno i nije neka šteta jer nije mnogo toga ostalo da još vredi, sem života dece koja još žive ovde. Zato nemamo pravo da budemo glupi opet i ponovo. Ne zbog sebe već zbog njih samih. Možda neko od njih ima pravo da pokuša da bude novi Selimović, Andrić, Crnjanski, Dražen, Praja, Mirza, Divac, Ćosa, Bobek, Moša, Veliki Vladimir ili ko god...

Nemamo pravo da im tu šansu uskratimo zbog svoje gluposti i kad već nismo bili u stanju da im ostavimo pristojnu državu valjda imaju pravo na život?

Zaostali Sloveni i ostali hajde jednom da udahnemo duboko i izbrojimo do deset pre nego napravimo ono što najbolje znamo. Nesreću.

Što bi veliki Ivica Osim rekao posle poraza od Nemačke  na jednom svetskom prvenstvu „Jutro je pametnije od noći“...dakle prespavajte tu noć, a sutra kada se probudite shvatićete da ste na istom mestu gde ste bili i juče. Baš kao i sve komšije oko vas. Okupirani i siromašni, bratski i ravnopravno. Svi isti.

A ako nekada poželite da ponovo budete svoji i imate svoju državu i svoje ja...o tome ćemo sledeći put, ako do tada ne prodamo sve što imamo. Ili nas ne prodaju.

Princip je isti sve su ostalo nijanse.

Gospodo, dame biraju...iliti sudbina žene na Balkanu

Da li ste ikada imali osećaj da se nešto oko vas događa ali niste u stanju da jasno odredite o čemu je reč? Dakle, sve vam deluje sasvim uobičajeno, a opet osećate razliku u odnosu na svakodnevno okruženje u kom provodite svoje vreme...

Baš takav osećaj sam imao pre par dana dok sam sedeo u jednom kafiću u Solunu i posmatrao neke sasvim obične ljude koji prolaze, pričaju, čekaju prevoz, odlaze negde... Ljudi  sasvim isti kao i ovde, u Beogradu, atmosfera letnja, mogao bih reći skoro beogradska sa malo boljim raspoloženjem prolaznika...a opet nešto je bilo potpuno drugačije.

Kao i svuda gde je veliki broj prodavnica devojke i žene su činile većinu, ali to mi nije bilo nimalo čudno jer to je, konačno, sasvim uobičajeno. Po kafićima su  sedeli ljudi različitih godina, i muškarci i žene, i stari i mladi, pili svoje piće, pričali neke svoje priče...i dalje nisam uspevao da uočim razliku.

U trenutku kada je nekoliko devojaka, koje su izašle iz obližnje prodavnice glasno se smejući, prošlo pored stolova za kojim su sedele dve grupe mladića...pronašao sam ono što sam osećao da nedostaje

.

Niko iz ovog muškog društva nije ništa dobacio za njima, ustao ili napravio neki ružan gest koji bi bio gotovo sasvim uobičajen nekoliko stotina kilometara severnije od Soluna. Tada je film počeo da se odmotava pred mojim očima. Odnos prema ženama je bio potpuno drugačiji. Ni na plaži, ni u kafiću, ni na ulici, nigde nisam video one poglede, dobacivanje, neotesane džiberska prilaženja na ulici kakve možemo videti gotovo na svakom koraku u Beogradu.

Nigde nije bilo onih pogleda koji pilje kao da prvi put, ali i poslednji vide ženu. Neprijatnih do te mere da žene kojima su takvi pogledi upućeni bukvalno prelaze na drugu stranu ulice ne bi li izbegle ove poglede ili još gore nesrećnu situaciju da se sretnu sa vlasnikom istog.

Nigde nije bilo „mladića“ u poznim četrdesetim koji bi prilazili devojkama koje su radile po kafićima, buticima, ili drugim prodavnicama kako bi im „darežljivo“ ponudili svoje seksualne fantazije pošto bi završili razgovor mobilnim telefonom sa svojim ćerkama istih godina. To se nije radilo, posebno ne na način da sve deluje kao da je „otvorena sezona lova“ na žene, uz dripačko obrazloženje da „ pas ne zalaje dok maca ne mrdne repom“.

Neko je te ljude vaspitao da žena nije roba, nije vlasništvo i nije niže biće čija je svrha postojanja da bude primamljiva nekom „deliji“ između druge i treće flaše pića.

Kako bi se izgradio taj normalan odnos između „dečaka i devojčica“ treba mnogo više truda nego što iziskuje odlazak u neku prodavnicu sa firmiranom robom i teretanu , pa odmah nakon toga u ogledalu zamišljati sebe kao Marlon Branda ili Džoni Depa...koji su zaboravili tekst.

Nekada ranije smo govorili da poseban utisak neka osoba ostavlja ukoliko ima i „sliku i ton“. Danas je „ton“ veoma retka pojava, a i slike su nekako sve slične jedna drugoj. Ti nedostaci se ne mogu nadoknaditi silom još od kamenog doba, ali izgleda da ovde to još nismo ukapirali.

Ono što je jako loše jeste da jedan deo „slabijeg pola“ pod pritiskom sredine pristaje na uslove koji se nude pod izgovorom „nećeš valjda da ostaneš baba devojka?“. I onda devojka često ni ne dočeka da postanje baba, jer žene ovde ginu kao na frontu, negde oko četrdeset usmrćenih godišnje. Teško ranjene i psihički uništene više niko ni ne broji.

Neki pametni ljudi kažu da se stepen razvijenosti jednog društva ogleda prema položaju koji žene imaju u tom društvu. Položaju koji znači kvalitet života žene, njenoj ostvarenosti u raznim segmentima života, njenom pravu da bude ono što želi, da zarađuje jednako kao i muškarac za isti posao koji rade...da kaže ne za ono što ne želi i da za ono što hoće. I da posle toga ne usledi komentar.

Dok se to ne dogodi, muškarci bi za početak mogli da ne rade ništa. Da ne dobacuju, ne ponašaju se kao na stočnom sajmu, ne pilje, ne rade ono što ne bi želeli da se dogodi njihovim ćerkama, sestrama ili majkama. To bi bio dobar početak.

Ne znam da li će ovo napisano dopreti do vas, ali ono što me često tera da mislim o ovoj temi je i  događaj od pre petnaestak godina kada sam se našao u neobaveznom razgovoru sa dečkom koji je sedeo blizu mene na jednom rođendanu i rekao da je imao dve babe. Na moje pitanje „Kako dve?“ odgovorio je „Pa jednu pravu i jednu pre nje.“. Pošto ga nisam najbolje razumeo zamolio sam ga da mi objasni koja je to baba koja je bila pre „prave“. Na to sam dobio odgovor da je nju deda morao da ubije i zakopa u dvorištu iza kuće. U trenutku sam pomislio da je neki crni humor u pitanju i nasmejao sam se, na šta se se on gotovo uvredio. Ostatak razgovora je tekao ovako...

„Deda ti je ubio babu? Zezaš me?“

„Ne, zašto? Nije mogla da mu rodi decu, a nije imala gde da se vrati jer se udala“

„Kako nije imala gde da se vrati?“

„Lepo, njeni je više nisu hteli nazad“

„U redu, ali zašto je morao da je ubije, pobogu?“

„Pa šta da radi sa njom? Hteo je da dovede drugu ženu koja će mu roditi decu“

Ja...tišina.

Zato gospodo, ne zaboravite! Dame biraju...