Novače odrasti!

Novak je odlučio da ga na ovogodišnjem Vimbledonu kao trener prati i Goran Ivanišević. Goran je bio vrhunski sportista i teniser , ali je osvojio mnogo manje Wimbledona nego Novak pa mi, da budem iskren, ova odluka sa sportske strane nije baš najlogičnija. Sve me je to pomalo podsetilo na angažovanje Radeka Štepaneka koje se neslavno završilo...

Ipak kako god bilo Novak je toliko postigao u tenisu da nema smisla sumnjati u njegov izbor. Ako bi čuveni „Zec“ uspeo da u Novaka „upumpa“ malo svog nekadašnjeg temperamenta, verujem da bi Novak ponovo mogao na tron.

To je bila kratka sportska analiza, a sada bih prokomentarisao i onaj deo koji malo izlazi iz domena sporta, a već uveliko uzrokuje rasprave među onima koji Novaka vole i onima koji ga manje vole.

Novak je na svom Twitter nalogu napisao da je jako srećan što je Goran pozitivno odgovorio na poziv za saradnju, podvukavši da su ipak nekada živeli u istoj državi.

I meni je to sasvim u redu.

Siguran sam da Novak baš tako i misli i još malo više oseća. I nije Novak prvi put rekao da su Srbi i Hrvati praktično jedno isto. On to stalno ponavlja. Ponavlja i njegov otac Srđan skoro svaki put kada se pojavi pred kamerama.

Ako malo „vratimo film“ setićemo se i čuvenog „incidenta“ iz Argentine početkom devedesetih  kada je Divac jednom navijaču istrgao hrvatsku zastavu da bi na teren izneo jugoslovensku trobojku. Taj gest je ubrzo zatim doveo do prekida, do tada sjajnih, odnosa između njega i Dražena Petrovića.

Na prošlogodišnjem prvenstvu sveta dobar deo građana Srbije je navijao za Hrvatsku reprezentaciju. Posle svega što se desilo u godinama za nama taj gest  je bio poprilično iracionalan, ali je to bila nesporna činjenica. Hrvatski nogometaši su to znali i na kraju se proslava završila sa Tompsonom...

Posle linča vaterpolista Crvene Zvezde u Splitu hrvatski vaterpolisti su u Beogradu dočekani prijateljski, bez zviždanja himni, sa krajnjim gostoprimstvom.

Kada je legendarni Stjepan Bobek došao u Beograd, posle Drugog svetskog rata, bio je zatečen  stradanjem koje je pretrpeo glavni grad. Ipak nedugo posle toga, na pitanje prijatelja iz Zagreba kako mu je u Beogradu rekao je da više ne razmišlja toliko o povratku i da ga ljudi u Beogradu cene i vole. Po završetku igračke karijere pokušao je da kao trener pomogne Dinamu, ali je po sopstvenim rečima naišao na otpore i podmetanja kojima se nikako nije nadao. Jednostavno Zagreb mu nikada nije oprostio odlazak u Partizan i Beograd.

I da ne idemo dalje, dosta će biti ovih nekoliko koloritinih primera da bismo stigli do poente. A poenta je da je za tango, kao i ljubav potrebno dvoje.

Šta onda nedostaje? 

U Novakovom primeru, ovo što je on izgovorio trebao je da kaže i Goran Ivanišević. Ne zato što je Novak veći ili bolji, već zato što se sećam da je baš prilikom osvajanja Wimbledona odbio da se pojavi na svečanom balu sa Monikom Seleš jer je ona iz Srbije.

I neko će reći vreme je da se prestane sa tim i da se se ide dalje. Slažem se potpuno, ali to nije poruka za nas. Ljudima je već postalo neprijatno to unižavanje kojim pokušavamo da dobijemo potvrdu svoje vrednosti tako što će nam je neko u Hrvatskoj priznati ili nas prihvatiti. Pa ljudi to radimo više od sto godina i rezultata nema. I neće ih ni biti. 

Razlog je jednostavan. Njima ta naša emocija ne znači ništa, to što smo mi osećali ili možda po neko još uvek oseća to je stvar naših zabluda i nepotrebnog stavljanje u inferiorni položaj. Zato je vreme da kao odrasle osobe shvatimo da smo prošli kroz zabludu koju smo skupo platili prvi put državom, a drugi put i državom i narodom i da nema potrebe da ponavljamo iste greške po ko zna koji put.

Ljubav je lepa jer je obostrana, kada to nije slučaj onda treba zrelo i racionalno razumeti da druga strana nije zainteresovana za nas i naše emocije. Sve preko toga je veći ili manji mazohizam. Sa tim saznanjem bolje i lakše ćemo živeti, i možda stvoriti kvalitetniji odnos sa Hrvatskom. Ako ga i ne stvorimo dovoljno će biti uvažavanje, obostrano.

Dakle, Wimledon je počeo, Goran je tu, i nadam se da će Novak konačno odrasti na tom psihološkom nivou, i kao odrasla osoba uzeti pehar pobednika u svoje ruke.