четвртак, 04. август 2016.

Prohujalo sa "vihorom"

Ja danas ne bih o „Oluji“.  Mogao bih da vam pričam šta sam tada video na tv-u, kako sam gledao kolone ljudi koji autoputem prolaze kroz Beograd i kako im policija ne dozvoljava da se zadrže u njemu, već da idu dalje negde, „negde gde će moći da ostanu“. Ali to već sve znate.

Mogli bismo da pričamo i o tome da li je čudno što Srbi koji su živeli u Hrvatskoj, nisu imali poverenja u novu hrvatsku državu u povoju jer su samo 50 godina pre toga istrebljivani u istoj državi čije nastajanje su direktno omogućili fašistički režimi Benita Musolinija i nacistička Nemačka Adolfa Hitlera. Državi koja je stvorila jedan od tri najstrašnija konc logora u istoriji. Ali nećemo ni o tome.

Hteo bih da vam pričam o Miletu i šta je zapravo oluja koja je oduvala celu Jugoslaviju i koje su dimenzije pustoši koje možda još uvek nismo ni svesni.
Mile je 1990. godine prvi put došao u Beograd na proslavu nove godine kao brat mog najboljeg druga, ni ne sluteći da će već posle šest meseci postati zauvek stanar glavnog grada tadašnje, još uvek, Jugoslavije.
Mile nije išao u rat, nije nosio pušku, nije dirao bilo koga. Napustio je Šibenik i okolinu kada tamo više nije moglo da se živi i kada su lokalni fratri već otvoreno počeli da savetuju devojke da ostave svakog dečka ako je možda Srbin.

Mile je bio odličan đak. Isto to je ostao i kada sam uspeo da ga upišem u odeljenje u koje sam išao i ja u Desetoj beogradskoj gimnaziji. Pored svega što mu se desilo on je i dalje ostao isti. Bio je sjajan momak, majstor za matematiku i fiziku. Završio je gimnaziju, upisao mašinski fakultet. Živeo je sve vreme u jednosobnom stanu sa ocem, majkom i bratom u Zemunu. Nikada niko od njih nije nosio pušku. Otac mu je bio profesor književnosti koju je završio u Zagrebu, a mlađi brat je ubrzo završio ekonomiju.
Mile se kasnije oženio, prodali su veliku porodičnu kuću u Hrvatskoj i vinograd za manje od trećine stvarne vrednosti ne bi li ovde sebi obezbedili krov nad glavom.
Danas Mile ima svoju porodicu, ima dvoje dece, vodi privatnu firmu i nikada se neće vratiti u Hrvatsku gde se rodio. Ne zato što on nekoga mrzi već  što ne želi da se njegovoj deci dogodi nešto slično kao što je njemu. Njegov brat takođe. Otac isto tako. Hrvatska je tako ostala bez tri intelektualca, tri dobra čoveka koji nikada nisu nikome naudili. 
Koliko je ljudi poput Mileta napustilo Hrvatsku. Koliko Sloveniju, Srbiju, Bosnu, Makedoniju...
To je oluja, to je pustoš koja ostaje svuda širom bivše Jugoslavije i tu pustoš vidimo najbolje na proslavama ovakvih datuma gledajući neke izbezumljene likove zakrvavljenih očiju koji ne shvataju da  državama čija su oni budućnost vrlo blizu je kraj.
Uprkos svemu i dalje se slave propasti na svim stranama.

„Slavimo, a starimo, meni je to baš neshvatljivo“ što bi rekao Zdravko Čolić.

Dok vas neko možda huška na novu mržnju, u novi rat, znajte da nije daleko trenutak kada neće imati više ko da vas leči, ko da projektuje, ko da uči decu koja dolaze. Ako vas to dovoljno ne uplaši dobro se zamislite. Mislite o tome jer odavno već ne živimo. Ne živimo već preživljavamo. 
A 21. vek je.

Нема коментара:

Постави коментар