четвртак, 11. август 2016.

Baš u sve mi se meša...

Posle jučerašnjeg prenosa skupštinske sednice želeo sam sa vama da podelim utiske koji su bili toliko jaki da jednostavno ne mogu da ih zadržim samo za sebe. U stvari, još uvek sam pod toliko snažnom impresijom da, naprosto, želim da proverim da li je to bio samo moj subjektivni doživljaj, ili ste možda i vi sve to videli na sličan način.

Prvo, uopšte nisam imao nameru da gledam tu, već odavno obesmišljenu, predstavu koja nikako, a skoro će tome 30 godina, ne uspeva da zaliči na nešto ozbiljno i u skladu sa tim pristojno. Nažalost, pošto naši sportisti na Olimpijadi apsolutno realno predstavljaju državu iz koje dolaze, kao i stanje u istoj, nametnuo mi se ovaj „skupštinski“ izbor koji je bio gotovo na svim domaćim kanalima. I eto, nekako mu je baš tu i mesto, "u nekom kanalu".

Posle nekoliko minuta gledanja i slušanja najrazličitijih primitivizama i nekih „šibicarskih“ veština došao sam na ideju da u potpunosti isključim ton. Tog trenutka kada je nestalo zvuka, a ostale samo pokretne slike koje su smenjivale jedna drugu, preda mnom se ukazao jedan sasvim novi svet.



Kao u starim filmovima iz tridesetih godina prošlog veka kada glavni junak prođe ispod vodopada koji huči i buči, baš kao i žamor u našoj skupštini, pred njim se prikaže neka nova stvarnost, posebna i divna u svojoj pojavi.

Video sam tada bezbroj preplanulih lica, u novim skupim firmiranim odelima, istim takvim košuljama, većina njih potpuno u trendu, bez ikakve sumnje da se prate aktuelni modni tokovi. Bilo je i onih, priznajem, koji te modne tokove ne prate, međutim oni su, sa druge strane, bili vidno podgojeni i odmah se po njima, na prvi pogled, jasno videlo da žive živote bogatih, samozadovoljnih i ispunjenih ljudi kojima je ovaj prenos bio samo još jedna prilika da nahrane svoje sujete i „napumpaju“ svoj ego do najviših visina, poput helijumskog balona.
Ti kvazi- šeretski izrazi lica, mimične ekspresije uvređenih pijačnih prodavačica koje se prepiru čija je salata svežija po vrelom danu, krajnje upadljive gestikulacije koje sam viđao jedino na stadionima, prosto su vrcale iz svakog kadra ovog prenosa.

Nije bilo, ama baš nikakve, dileme. Ova gospoda strastveno uživa u tome što (nam) radi.

Ipak, rešio sam da strpljivo sačekam neće li se pojaviti makar neko ko podseća na one obične ljude koje viđam u prolazu na ulici, koji dolaze na preglede...uzalud.

Onda su brojevi počeli da igraju po mojim mislima. Dve stotine pedest ljudi sedi u ovom parlamentu, dakle isto toliko porodica i njihovih najbližih rodbina, po starom srpskom običaju, osećaju iste blagodeti kao i ova lepa, preplanula, dobro odevena gospoda i gospođe, sa modernim frizurama. Svi iznikli iz vremena socijalizma, sada u ulogama brutalnih sprovodilaca neoliberalnog kapitalizma na srpski način. Ovo „na srpski način“ daje dodatnu notu zaguljenosti, na ličnom nivou, sveukupnim odnosima.

A tu onda slede pokrajinska, pa gradske skupštine, pa opštine, zatim vlada i ministarstva, savetnici i zamenici, konsultanti i pomoćnici i sve u skladu sa onom starom „I moj sluga ima slugu“.
Armija onih koji su fantastično sredili svoje živote živeći ih na račun običnog, malog čoveka, plus PDV. Onog običnog čoveka koji preskače svoj doručak da bi njegovo dete, ukoliko ga ima, imalo za užinu. Onog običnog čoveka koji nosi svoje cipele dok se ne raspadnu, pa tek onda razmišlja o kupovini novih. Onog običnog čovek koji boluje ili umire u tišini oronulih bolnica, čiji zidovi zaudaraju na memlu i buđ, bez nade da će se bilo šta promeniti.

A i zašto bi se menjalo kada već trideset godina nije?

Zašto bi se menjalo kada, uz par izuzetaka, stalno gledamo ista lica koja su tu pred našim očima od golobradih mladića postali ljudi, poženili se, devojke se poudavale, završili škole, neko pre neko kasnije, pogojili se, razvili se, omatorili , dobili decu i unučiće i sada njih polako spremaju da preuzmu mesta u dobro ušančenim „rovovima“. Jer to su bitke koje nikada ne prestaju.

I ako vam je dosta već ove priče možete preći na neku „laku zabavu“, poput Guče. Tu ćete opet biti u prilici da vidite na jednom mestu, Severinu i Cecu, „hrvatsku snajku“ i „srpsku majku“, narodnjake i njihovog „zakletog protivnika“ Boru „četnika sa Pinka“, gomilu ljutih pravoslavaca golih do pasa, „urađenih“ kao zmajevi, tevoviranih, koji će vreme gospojinskog posta provesti u skladu sa svojim shvatanjem pravoslavlja. Sve to po istom principu „U sve mi se meša“...ali, na žalost, nije Selimović.

Za to vreme će srpski levičari i desničari; hrišćani i muslimani; Srbi, Mađari, Bošnjaci i Albanci; monarhisti i republikanci; anglofili i rusofili; švaleri i gejevi, profesori i đaci; omladinci i penzioneri, uz kafu i palačinke za 25 dinara, u skupštinskom restoranu, kovati planove kako da što duže ostanu tu gde jesu.

I skovaće ih. Iako alat u životu, sem na slici, videli nisu.
A vi?

Vi brinite zbog košarkaša, zbog Novaka, zbog vaterpolista, zbog veslača i plivača, jer to je život ... ostalo su sitnice.

Нема коментара:

Постави коментар