Poratni voz za Kosmet staje na poslednjem peronu...

Uputstvo za upotrebu:

Stihove čitati dok u pozadini, ne jako, "ide" pesma Momčila Bajagića "Voz", kako bi davala tačan takt i doživljaj svemu...po potrebi ponavljati do potpunog razumevanja.

Voz,

povratni voz za Kosmet nazad evo ga,

hej, al’ vam je noćas dalek Beograd,

Neće moći nikada gluma i patetika,

ni svi ruski soldati, ne mogu nam preneti,

hrabrost koju tražih ja,

iz narodnih pesama,

i uz pesmu sećanja,

na ta časna vremena.

Nije vodka rakija, sad to dobro vidim ja,

sramota me velika, velika do nebesa,

a ne mogu poslati, ponos jer se ne šalje,

nit smo mogli probiti, mi blokadu na play back.

Voz,

u vozu isforlirana lica „glumaca“,

čast je negde tamo iza prošlih godina,

Dal' je možda nestala, il je sve to predstava?

Dal' smo stvarno lažni svi, ili smo se prodali?

Kad budemo pričali, deci ko smo bili mi,

šta će reći unuci, da li će se stideti?

Nije vodka rakija, shvatio sam sinoć ja,

pojela nas sramota, fotelja je važnija,

ja ne mogu zaspati, san mi neće pomoći,

Niti mogu gledati, naše pretke u oči.

Voz, 

ovaj je voz baš ruski, to je istina,

ipak znaj ni jednu bitku ne bije, ta mašina,

neće moći nikada, ni farba ni ikona,

ni svi lažni razlozi, ne mogu sad oprati,

obraz prljav, crveni, pokrili su dolari,

časti više nema znaj, unovčili su je za kraj.

I nije votka rakija... jebi ga.