Da li
ste ikada imali osećaj da se nešto oko vas događa ali niste u stanju da jasno
odredite o čemu je reč? Dakle, sve vam deluje sasvim uobičajeno, a opet osećate
razliku u odnosu na svakodnevno okruženje u kom provodite svoje vreme...
Baš
takav osećaj sam imao pre par dana dok sam sedeo u jednom kafiću u Solunu i
posmatrao neke sasvim obične ljude koji prolaze, pričaju, čekaju prevoz, odlaze
negde... Ljudi sasvim isti kao i ovde, u
Beogradu, atmosfera letnja, mogao bih reći skoro beogradska sa malo boljim
raspoloženjem prolaznika...a opet nešto je bilo potpuno drugačije.
Kao i
svuda gde je veliki broj prodavnica devojke i žene su činile većinu, ali to mi
nije bilo nimalo čudno jer to je, konačno, sasvim uobičajeno. Po kafićima su sedeli ljudi različitih godina, i muškarci i
žene, i stari i mladi, pili svoje piće, pričali neke svoje priče...i dalje
nisam uspevao da uočim razliku.
U
trenutku kada je nekoliko devojaka, koje su izašle iz obližnje prodavnice glasno
se smejući, prošlo pored stolova za kojim su sedele dve grupe
mladića...pronašao sam ono što sam osećao da nedostaje
.
Niko
iz ovog muškog društva nije ništa dobacio za njima, ustao ili napravio neki
ružan gest koji bi bio gotovo sasvim uobičajen nekoliko stotina kilometara
severnije od Soluna. Tada je film počeo da se odmotava pred mojim očima. Odnos
prema ženama je bio potpuno drugačiji. Ni na plaži, ni u kafiću, ni na ulici,
nigde nisam video one poglede, dobacivanje, neotesane džiberska prilaženja na ulici
kakve možemo videti gotovo na svakom koraku u Beogradu.
Nigde
nije bilo onih pogleda koji pilje kao da prvi put, ali i poslednji vide ženu.
Neprijatnih do te mere da žene kojima su takvi pogledi upućeni bukvalno prelaze
na drugu stranu ulice ne bi li izbegle ove poglede ili još gore nesrećnu
situaciju da se sretnu sa vlasnikom istog.
Nigde
nije bilo „mladića“ u poznim četrdesetim koji bi prilazili devojkama koje su
radile po kafićima, buticima, ili drugim prodavnicama kako bi im „darežljivo“
ponudili svoje seksualne fantazije pošto bi završili razgovor mobilnim
telefonom sa svojim ćerkama istih godina. To se nije radilo, posebno ne na
način da sve deluje kao da je „otvorena sezona lova“ na žene, uz dripačko
obrazloženje da „ pas ne zalaje dok maca ne mrdne repom“.
Neko
je te ljude vaspitao da žena nije roba, nije vlasništvo i nije niže biće čija
je svrha postojanja da bude primamljiva nekom „deliji“ između druge i treće flaše
pića.
Kako bi se izgradio taj normalan odnos između „dečaka i devojčica“
treba mnogo više truda nego što iziskuje odlazak u neku prodavnicu sa
firmiranom robom i teretanu , pa odmah nakon toga u ogledalu zamišljati sebe
kao Marlon Branda ili Džoni Depa...koji su zaboravili tekst.
Nekada
ranije smo govorili da poseban utisak neka osoba ostavlja ukoliko ima i „sliku
i ton“. Danas je „ton“ veoma retka pojava, a i slike su nekako sve slične jedna
drugoj. Ti nedostaci se ne mogu nadoknaditi silom još od kamenog doba, ali
izgleda da ovde to još nismo ukapirali.
Ono
što je jako loše jeste da jedan deo „slabijeg pola“ pod pritiskom sredine
pristaje na uslove koji se nude pod izgovorom „nećeš valjda da ostaneš baba
devojka?“. I onda devojka često ni ne dočeka da postanje baba, jer žene ovde
ginu kao na frontu, negde oko četrdeset usmrćenih godišnje. Teško ranjene i
psihički uništene više niko ni ne broji.
Neki
pametni ljudi kažu da se stepen razvijenosti jednog društva ogleda prema
položaju koji žene imaju u tom društvu. Položaju koji znači kvalitet života
žene, njenoj ostvarenosti u raznim segmentima života, njenom pravu da bude ono
što želi, da zarađuje jednako kao i muškarac za isti posao koji rade...da kaže
ne za ono što ne želi i da za ono što hoće. I da posle toga ne usledi komentar.
Dok se
to ne dogodi, muškarci bi za početak mogli da ne rade ništa. Da ne dobacuju, ne
ponašaju se kao na stočnom sajmu, ne pilje, ne rade ono što ne bi želeli da se
dogodi njihovim ćerkama, sestrama ili majkama. To bi bio dobar početak.
Ne
znam da li će ovo napisano dopreti do vas, ali ono što me često tera da mislim
o ovoj temi je i događaj od pre petnaestak
godina kada sam se našao u neobaveznom razgovoru sa dečkom koji je sedeo blizu
mene na jednom rođendanu i rekao da je imao dve babe. Na moje pitanje „Kako
dve?“ odgovorio je „Pa jednu pravu i jednu pre nje.“. Pošto ga nisam najbolje
razumeo zamolio sam ga da mi objasni koja je to baba koja je bila pre „prave“.
Na to sam dobio odgovor da je nju deda morao da ubije i zakopa u dvorištu iza
kuće. U trenutku sam pomislio da je neki crni humor u pitanju i nasmejao sam
se, na šta se se on gotovo uvredio. Ostatak razgovora je tekao ovako...
„Deda
ti je ubio babu? Zezaš me?“
„Ne,
zašto? Nije mogla da mu rodi decu, a nije imala gde da se vrati jer se udala“
„Kako
nije imala gde da se vrati?“
„Lepo,
njeni je više nisu hteli nazad“
„U
redu, ali zašto je morao da je ubije, pobogu?“
„Pa
šta da radi sa njom? Hteo je da dovede drugu ženu koja će mu roditi decu“
Ja...tišina.
Zato gospodo, ne zaboravite! Dame biraju...
Нема коментара:
Постави коментар