четвртак, 29. септембар 2016.

Dama koja nestaje iliti nedočekana jednakost žena



Kada izađete na ulicu i prošetate malo ovim gradom koji je „svoja svetla nekada bacao daleko“ („EKV“) šta vam zapadne za oko? Ne mislim na spomenike, fasade, kafiće...

Sećate li se čuvenog Hičkokovog filma „Dama koja nestaje“? Taj naslov i sama radnja filma u kojoj mlada devojka pokušava da pronađe svoju nestalu prijateljicu, stariju damu, koju je slučajno upoznala tokom zajedničkog putovanja, malo teraju na razmišljanje dokle smo stigli.

Još uvek nemamo jasnu asocijaciju?

Ako nekome nije jasno, pokušaću da malo pojednostavim stvari. Naime, u pomenutom filmu svi sem glavne glumice govore da nikada nisu videli gospođu koja je do pre nekoliko sati bila tu sa njima. Tako nekako meni izgleda i pitanje jednakosti polova i borbe da se ta jednakost postigne.

Drugim rečima, da li se do jednakosti žena stiglo po cenu da one više nisu različite?

Dakle, nisu baš postale jednake pravima, ali skoro da jesu iste sa muškarcima. Mislim da to nije bila ideja.

Žene rade iste poslove kao muškarci, one su policajci, vojnici, rade u obezbeđenju, isto se zabavljaju, isto razmišljaju, čitaju iste stvari, isto im se obraćamo kao muškarcima na poslu, ulici, u prevozu...Na kraju najviše strada jezik koji se deformiše ne bi li nekako prihvatio deformaciju polova. Pa onda imamo policajkinju, pukovnicu, dermatologinju...

Negde na putu koji je počeo dosta davno i imao poprilično jasan cilj, neko se napravio blesav, kao i u Hičkokovim filmu, pa sada imamo nešto nalik onome čemu se stremilo, ali blage veze nema sa tim.

Neko će reći „Pričaš glupost, to je to, sada su muškarci i žene ravnopravni“ ili „Muškarcima smeta jaka žena“

Da li je tako? I koja je cena tog privida ravnopravnosti?

Suprotnost polova polako, ali sigurno nestaje, samim tim i erotska ljubav koja je utemeljena na privlačenju suprotnosti i šta onda imamo?

Bezbroj usamljenih, otuđenih ljudi koji prazninu u sebi ispinjavaju instant dostignućima današnjeg vremena, alkoholom, narkoticima, rijalitijima...neka vrsta anestezije da lakše izdrže patnju koja ih izjeda u samoći.


U današnjem kapitalističkom modernom društvu, neoliberalnom kapitalizmu, tranzicionim društvima ili kako god nazivali ova „društva“ za „uzgajanje“ jednakosti, ideja jednakosti je svedena na to da se svi isto ponašamo, da se „štancuju“ isti „modeli“ ljudi pogodni da obavljaju iste poslove na skoro potpuno jednake načine. Dakle poenta je da se stvori „vojska“ jednakih ljudi, ili „aparata“ kako je to primetio From još pre „samo“ sedamdesetak godina, kako bi oni bili lako upotrebljivi za iste poslove koje nalažu sistemi koji stvaraju današnja „društva“, obesmišljena u gotovo svakom svom segmentu.

Sa jedne strane imamo ženu koja je postigla jednakost time što se potpuno svojim osobinama približila muškarcu, a u isto vreme sa druge strane muškarca koji  feminiziran do maksimuma, provodi vreme u solarijumima, čupa obrve i depilira se, ne interesuje ga sport i sasvim pouzdano postaje komšinicina najbolja prijateljica.

Dakle dok (ne)tragamo za „Damom koja nestaje“, na zidiću dok zalazi sunce sede njih dvoje. On tetoviran, kao i ona, ona sa interesovanjima kao i on, ona snažna fizički koliko i on, dok je on za nijansu preplanuliji. Upoznali su se na poslu gde oboje rade isti posao za par stotina evra. On nju ne privlači jer bi ipak nekog u čijem naručju bi da se oseti za nijansu slabijom, a ona njega plaši jer shvata da je jača u svakom pogledu ili bar jednaka. Njena garderoba je „S“, njegova „M“. Oni su isti. Postaju „ONO“. Među njima nema ničega. Kakvi leptirići, kakva ljubav.
Ako negde slučajno naletite na ženstvenost, kod žena, podržite taj osmeh, taj šarm, taj zamišljeni pogled, tu želju da uspe. Podržite ženu da bude žena jer se tako borimo za prava žena. Ne da budu iste već ravnopravne...pre nego što dama koja nestaje zaista nestane.

Нема коментара:

Постави коментар