Jedno zrno nade za Novu godinu, molim...dečija porcija

Još nekoliko dana i dolazi nam Nova godina.

Mnoga deca će ispod svojih jelku zateći poklone koje su želeli da im donese Deda Mraz.

To je za decu uvek poseban dan, a i za nas odrasle to praznično vreme nosi sa sobom neke lepe uspomene i poneku skrivenu želju da nam se, nešto nama važno, ostvari u godini koja dolazi. Naravno mnogi vam to neće priznati jer je bez veze da u tim godinama priznaš da veruješ u Deda Mraza.

Ili za one sa ozbiljnijim pogledom na svet, da priznaš sebi da svoje životne planove zasnivaš na srećnom životnom obrtu koji bi ti mogao promeniti svakodnevnu realnost.

Priznali to ili ne svi se moramo složiti da u životu ipak mora postojati ono zrnce sreće neophodno  da sve bude kako treba. To je ono zrnce kada Novak pogodi vrh mreže, a loptica posle toga padne na stranu protivnika, kada Sale Đorđević pogodi trojku u poslednjoj sekundi meča, kada golman Bajerna umesto da izbije loptu, koja mu pada na ruku, loše interveniše i gurne je u sopstvenu mrežu.

Znam mnogi od vas će reći, ali to je sport u životu nije tako.

Možda ste u pravu, a možda samo koristite drugu reč za ono što ja nazivam srećom. Pomenuo sam samo neke upečatljive događaje koji su činili da veliki broj ljudi doživi nešto što zovemo srećom, da se obraduje.

Siguran sam i da je stjuardesa Vesna Vulović koja je preživela pad aviona sa deset hiljada metara verovala u neku vrstu sreće...

On što je kod sreće takođe interesantno jeste da sami jako puno možemo da učinimo da se drugi ljudi osećaju tako. Da budu zadovoljni, da im nekim gestom, postupkom pomognemo da imaju jednu brigu manje, jedan problem manje koji ih muči.

U današnje vreme kada su svi gotovo naviknuti na loše i ružne stvari „osmeh je ovde događaj“ ...citiraću Balaševića.

Sve ovo što sam do sada, ovom prilikom, napisao ima za cilj samo jedno.

Da pokušamo, zajedno, da učinimo nešto dobro za našu decu koja nemaju nikog drugog, od koga mogu da očekuju ono zrnce sreće, sem nas.

Po gradovima u Srbiji maturanti se odriču proslave maturske večeri i novca koji su spremili za tu priliku kako bi pomogli deci koja leže u bolnicama i očekuju da se dogodi njihova „Saletova trojka“, njihov „Noletov drop shot“, njihova „Zvezdina lopta“.

Za nekoliko prethodnih dana više desetina hiljada građana Beograda potpisalo je peticiju da se novac namenjen novogodišnjim proslavama u Beogradu, umesto za slavlje po ulicama, dodeli deci kojoj je neophodna pomoć.

Beograd će imati dve proslave, jednu će organizovati grad Beograd, drugu opština Novi Beograd. U trenutku kada svi štedimo i kada su smanjene plate i penzije mi ćemo, od našeg novca te večeri slaviti duplo. Pojaviće se naše „zvezde“ u punom sjaju da te večeri zabave one koji će na trgovima slaviti. Slavlje će trajati nekoliko sati i ponoviće se i naredne večeri.

Da li možemo bez te proslave koja nam se dešava svake godine?

Da li možemo da se prvog januara probudimo sa saznanjem da je novac namenjen slavlju otišao na drugo mesto koje će nekome spasiti život?

Da li možemo da tražimo da,  kada svi već štedimo, deo te štednje u novogodišnjoj noći ne ode u nekoliko sati muzike i vatrometa, već za decu koja čekaju svoju terapiju i broje sms poruke koje će im možda spasiti život?

Zašto prvog januara naše crkve ne bi otvorile svoja vrata i prikupljale priloge za tu istu deca, a uz to i sami od svojih sredstava pomogli ovu akciju?

Zašto ne bismo bili jedno u nameri da pomognemo onima kojima je pomoć najpotrebnija, da bi i dalje bili sa nama?

Konačno neka se svi odreknu svog honorara u te dve večeri pa možda odu kućama praznijeg novčanika, ali punog srca i duše sa saznanjem da neka deca i dalje žive zahvaljujući i njima.

Svako od nas može poslati sms i pomoći, ali ako to uradimo svi siguran sam da će ona loptica na mreži pasti na pravu stranu...samo moramo verovati u to i lopticu udariti jako da bi stigla gde treba...

Ja sam rešio da ostatak tiraža svoje knjige „potrošim“ baš u tu svrhu. Siguran sam da je to najbolja odluka ove godine...

Nadam se da će i drugi rešiti isto tako, jer naša odluka može spasiti mnoge koji se tome nadaju...

„Nada je najviši stepen mudrosti u ljudskom životu“ rekao je Miloš Crnjanski...

...bilo bi besmisleno bilo šta dodati.

...nadam se.

I peticija...

http://www.peticije24.com/apel_beograana_budimo_humani__nova_godina_za_novi_ivot

Omaž Dragutinu Todorčeviću...iz Futoga

Verujte hteo sam da postavim ovaj tekst još pre tri dana, ali sam rešio da ipak prođu specijalne emisije na „Pinku“ i „Prvoj“ pa kad ih "pusti" zaprepašćenost i počnu zvezde i zvezdice ponovo da „praše“ da onda popričamo kao ljudi.

Sećam se, mada sećanja polako blede, da  je nekada postojala zemlja u kojoj nije bilo sramota pomoći onome kome je pomoć potrebna. 

U istoj toj zemlji , nije bilo sramota ni zatražiti pomoć i zahvaliti se onome ko bi ti pomogao. 

Te zemlje više nema, a zajedno sa njom nestale su i te „besmislene navike“.

Pre nego što sam se doselio na Novi Beograd, sredinom osamdesetih, živeo sam u Balkanskoj ulici u centru grada.

Centar grada naglašavam jedino iz razloga što tuda dnevno prođe stvarno veliki broj ljudi...

I baš tu, na delu gde ravni deo ulice prelazi u strmi, bio je prolaz zgrade u kojoj sam stanovao. Izvinite na ovom uvodu koji je potrajao, ali evo dolazimo do suštine. Suština se zove Sabrija.

Sabrija.

On je sedeo na ulazu u pasaž, sa svojom kutijom za čišćenje cipela, i svakodnevno bio na usluzi drugovima i drugaricama koji su želeli da njihova obuća izgleda čisto ako bi se, kojim slučajem, posle duže šetnje isprljala.

Sabrija je tu sedeo i zimi i leti, i pamte ga generacije ljudi koje su u to vreme prolazile Balkanskom ulicom. Uveče pre nego što bi pošao kući uredno je pakovao svoje četke, krpe i imalin da bi ga sutradan čekalo sve spremno, baš onako kako je ostavio.

Nas,decu, su tada stariji učili da se javimo Sabriji i poželimo mu dobro jutro kada krenemo u školu. Neretko su mu drugarice iz komšiluka, koje su živele u zgradi ispred koje je radio Sabrija, slale doručak ili ručak. I sve to je bilo sasvim normalno.

Jedan običan čovek, radeći svoj obični posao provodio je godine na tom mestu i na neki način bio obeležje ulice koju pamtim iz ranog detinjstva. Nisam mu znao prezime, upamtio sam samo ime. Sabrija.

A onda su preko noći negde nestali drugovi i drugarice i došla gospoda. I gospođe, da se dame ne uvrede.

Isto tako preko noći je nestala i zemlja u kojoj sam porastao. Zamenila ju je neka druga koja je donela sa sobom i nova pravila.

U ovoj novoj zemlji sramota je da nemaš ali nije sramota da ukradeš.

Sramota je da pomogneš, ali nije sramota da maltretiraš slabijeg, ili slabiju da ispoštujem rodnu ravnopravnost.

Sramota je da kažeš hvala onome ko ti je pomogao, ali nije da opsuješ i pretiš. Prebiješ ili zapališ.

Sabrije više nema, a ni mesta gde bi taj mali čovek mogao da se smesti. Kada bi se kojim slučajem i pojavio privela bi ga komunalna policija jer ne plaća porez državi. Ako ga ne bi „dohvatili“ "komunalci" neko bi se već našao da mu pokrade, ili makar baci njegovu kutiju sa opremom za čišćenje cipela. Konačno ukoliko bi izbegao sve navedene „mogućnosti“ možda bi ga neki klinac zapalio čisto iz dosade jer ne bi imao šta da radi, pa bi mu „tako došlo“.

Da budem politički korektan za sada spaljuju samo u Novom Sadu, u Beogradu još nisu počeli. Ovde premlaćuju homoseksualce i ubiju ponekog glumca ako posumnjaju da je Rom.

I kada se to dogodi onda se svi nešto čudimo, prave se specijalne emisije i to traje par dana pa od ponedeljka sve po starom.

Neko je negde ozbiljno omanuo. 
I pored svih reformi, nevladinih organizacija, aktivizma, rodne i drugih ravnopravnosti činjenica je da su drugovi i drugarice stvorili daleko humanije i „more human friendly“ društvo nego svi ovi borci za ljudska prava , kojih tada ne beše, zajedno.

Sećam se da je svojevremeno na ulazu u Novi Sad stajala tabla na kojoj je pisalo „Novi Sad pitom grad“. Te table odavno nema. Sada tamo stoji klinac od dvanaest godina koji je zapalio čoveka poput Sabrije.

Ivo Andrić je jednom prilikom rekao: „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete“.

Ivo Andrić naš jedini „nobelovac“.

Jedini.

Lili Marlen vrati se, sve ti je oprošteno...naturlische!

Šta obično radite oko pola sedam ujutro nedeljom?

Ja najčešće spavam, kao što verujem da čini i većina vas u to vreme.

Neko se možda vraća iz provoda ili ako ga baš muči nesanica kuva prvu jutarnju kafu.

Nedelja je i dan kada se odlazi u crkvu, na jutarnju liturgiju.

Nedeljom ljudi obično planiraju gde će sa porodicom otići na neki izlet, u šetnju posebno ukoliko je lep dan. Recimo u aprilu zna da bude lepih dana, prvih ljubavi i nekih slika koje se pamte za ceo život.

I Zdravko Čolić je otpevao jednu od najlepših ljubavnih pesama „April u Beogradu“ posvetivši je baš tom mesecu, baš aprilu.

Međutim nekada nedelja ujutro oko pola sedam zna da bude i nešto drugačija.

I te slike se pamte za ceo život. Ili bi barem trebalo da se pamte.

Takva je bila nedelja 6.aprila 1941. godine kada je u napadu nacističke vojske Trećeg Rajha srušeno 620 zgrada u Beogradu. Brojite samo na glas do 620 i umorićete se. 1600 zgrada je tesko oštećeno. Do 1600 ne morate ni da brojite.Tom prilikom je ubijeno izmedju dve i po i četiri hiljade ljudi, do temelja je srušena Narodna biblioteka u kojoj je izgorelo 350 000 knjiga među kojima i dela od neprocenjive vrednosti.To je bio napad na tadašnji Beograd , koji je imao nekoliko stotina hiljada stanovnika.

Bombardovana je Vaznesenjska crkva u vreme jutarnje liturgije.

Bombardovanje Beograda je izvršeno od strane 234 bombardera i 120 lovaca Nemačkog Luftvafea.

Avioni su poletali iz Beča, Arada i Graca.

Četiri stotine tona bombi je tog i narednog jutra bačeno na Beograd. Poneke i danas pronalaze kada preuređuju pojedine delove grada.

Sve je to urađeno bez objave rata, dok su ljudi, civili, uglavnom spavali.

Znate li gde su Jajinci?

Mesto na 11km od Avale, gde se pre rata nalazilo strelište vojske Kraljevine Jugoslavije na kom su nacističke trupe po ulasku u okupirani Beograd do kraja 1943. godine streljale više od 65 000 Srba, Jevreja i Roma.

„Topovske šupe“ na Autokomandi, „Sajmište“ na beogradskom sajmu, koji je bio jedan od najlepših objekata tog vremena, „Banjica“ u kasarni 18. pešadijskog puka i „Milišića ciglana“ na Zvezdari, to su bila četiri koncentraciona logora u urbanom delu glavnog grada.

To su bili jedini logori u Evropi koji su napravljeni u urbanom području jedne prestonice. Jedini. Dakle nigde više ničeg sličnog nije bilo.

Znate li šta je „Dušegupka“?

Pokretna gasna komora u kojoj su ubijani Jevreji u logoru na Sajmištu. U februaru 1942. vozilo marke Zaurer je direktno iz Berlina poslato u Beograd da bi se likvidiralo 8000 Jevreja i 500 komunista iz logora „Sajmište“ i „Banjica“. General Ler je Adolfa Hitlera lično izvestio, prema obaveštenju koje je dobio od predsednika vlade Nedića „da je jevrejsko pitanje u Srbiji rešeno“.

U logoru na Banjici je ubijen i Milutin Ivković, kapiten reprezentacije Jugoslavije koja je u Montevideu osvojila treće mesto na Svetskom prvenstvu u fudbalu.

Znate li gde su Šumarice kod Kragujevca?

Tu je 21. oktobra 1941. godine streljano preko 2400 ljudi od čega 300 đaka, šegrta i zanatlija. Streljana su deca od 10 do 15 godina. U streljanjima narednih dana je ubijeno još oko 400 ljudi. Posle je napisana i„Krvava bajka“. Ako znate o čemu pričam.

Znate li gde je Osnabrik?

Grad u Nemačkoj, savezna država Južna Saksonija. Tu je oformljen oficirski  logor 6-C za oficire Kraljevine Jugoslavije, njih oko 5000 među kojima je bio i Stanislav Vinaver, Oto Bihalji Merin, Milan Bogdanović i drugi. Tamo mi je bio deda sa tatine strane. Sa majčine strane dvojica deda su poginuli, jedan na Pljevljima, a drugi kod Karlovca.

E sada kada imamo  malo bolju sliku kako je izgledalo to nedeljno jutro i dani nakon toga, onda zamislite i sledeće. U okupranom Beogradu , Radio Beograd se pretvara u  Soldatensender Belgrad tj Vojni radio Beograd na kome se svake večeri emituje pesma “Lili Marlen”.

Svake večeri dok deportacije ubistva, zločini i okupacija i dalje traju.

Svake večeri dok preživeli sahranjuju najmilije.

Svake večeri dok ubijaju sto za jednoga.

Svake večeri dok se rasčišćavaju ruševine.

Svake večeri sa radija se čuje “Lili Marlen”, nežna ljubavna pesma” koja direktno dira u srce vojnike Vermahta dok širom Evrope i Jugoslavije uništavaju milione života. Dok čine nejveća zverstva u modernoj istoriji čovečanstva i brane Firera i Bundestag do poslednjeg deteta od 12 godina.

Pa gde su bila ta nežna osećanja da prekinu krug smrti i užasa koji su stvorili?

Koje saosećanje treba da ima žrtva prema svom dželatu?

Da li su milioni nastradalih u Istočnoj Evropi imali vremena i želje da razmišljaju o poetskom izrazu “Lili Marlen”, dok su im životi nestajali u plamenu koje su širile nacističke trupe?

Nisu.

Za sve te ljude ova pesma je ostala simbol stradanja i patnje, simbol smrti i tragedije.

Simbol nestajanja…bez obzira što je dirala u srce vojnike Vermahta.

Dirala toliko da nisu prestali da sprovode svoj krvavi pir sve do potpunog uništenja 1945. godine.

Kada vas vode na streljanje, ili kada ubijaju vaše najmilije, a usput pevuše najlepšu pesmu na svetu, da li osećate makar olakšanje ako baš ne stižete da se divite lepoti pesničkog izraza?

Siguran sam da ne.

Nemcima je bio zabranjen dolazak u Kragujevac dugo vremena posle rata. Izrael nije imao nikake diplomatske veze decenijama sa Nemačkom. Šta mislite zašto?

Zbog toga “Lili Marlen” ne sme da se svira u Beogradu, u Srbiji. 

I nije važno da li su turisti poručili pesmu ili su hteli da je odsviraju neki domaći svirači sa željom da dobiju bakšiš za svoje poltronstvo.

Poštovanje prema žrtvama koje su umirale od ruke vojske koju niko nije zvao ne dozvoljava nam da se ta pesma ovde čuje.

“U kući mrtvaca se ne peva” napisao je jednom Crnjanski, posebno se ne pevaju dželatove pesme.

Zato je kuvar Marko Orelj bitan. 

Jer je pokazao gde je linija preko koje se ne prelazi. Jer niko nema pravo da ne poštuje nevine žrtve. Bilo gde i bilo kada.

I ne tugujte za “Lili Marlen”, umesto toga otiđite i odnesite cveće ili upalite sveću na nekom od mesta zločina koje je počinila nemačka vojska dok je plakala za svojom decom, svojim ženama i devojkama, ali predano ubijala naše.  

Popovi, vojni penzioner i ostali demoni...

U Srbiji postoji preko hiljadu manastira među kojima mnogi pripadaju delu svetske kulturne baštine i pod zaštitom su UNESCO-a. Vekovima su, baš ti manastiri i crkve bili mesto očuvanja i razvijanja kulture i pismenosti ovog naroda i mišljenja sam da ne može biti sporno ako se kaže da je često narod i duhovno i fizički  na ovim prostorim opstajao zahvaljujući baš toj, srpskoj svetosavskoj, crkvi.

Utkanost dela i života Svetog Save, vladike crnogorskog Njegoša, vladike Nikolaja Velimirovića, patrijarha Arsenija Čarnojevića i patrijarha Pavla u istoriju, kulturu i sudbinu ovog naroda nešto je o čemu gotovo da nema potrebe ni govoriti, jer bi objektivno bilo i nemoguće zamisliti srpski narod i njegovu kulturu bez pomenutih spomenika čovečnosti i mudrosti.

Na žalost, ovaj tekst nije o njima.

Šta se dogodi sa jednim narodom i njegovim duhovnim vođama, kada posle takve istorije i prošlosti dođe u situaciju poput ove danas?

U isto vreme, heroj prošle nedelje je bio pukovnik u penziji, koji je premijeru, na njegovu adresu u Nemanjinoj, vratio svih pet hiljada dinara pomoći za penzionere. Naglasio je da mu milostinja ne treba i da mu Vučić vrati preko tri stotine hiljada dinara koje mu je oteo za prethodne dve godine.

Jasno je da je pomenuti pukovnik u penziji imao više nego dobru penziju i da je ona takva ostala i posle umanjenja.

Od onih penzionera sa penzijom od po par stotina evra niko nije vratio novac u vladu, iako pošta dobro radi.

Da budem jasan, nemam ništa protiv vojnih penzionera i njihovih penzija. Jedino ne razumem zašto su im penzije toliko visoke kada su sve što su radili uradili pogrešno i ni jednu državu koju su branili nisu odbranili. Sada jedino ustaju da brane penzije.

Nekada je i to bilo drugačije.

Vojvoda Stepa Stepanović je svoju prvu penziju vratio sa zahtevom da se ona barem prepolovi jer je po njemu bila previsoka i nije želeo da ošteti državu. Dok ju je čuvao, Stepa je tu državu i sačuvao.

Nakon protesta vojske u novinama su se pojavili i komentari da je sramota da vojska protestvuje jer treba da deli sudbinu naroda koji je siromašan.

Jasno je da ni sudbina nije ista svima u Srbiji. Nekim „običnima“ je siromašna, dok je onima koji trebaju da brinu o duhovnosti ili su trebali da brinu o sigurnosti naroda sudbina bila „malo“ bogatija. Kako god bilo, ni jedni ni drugi nisu sačuvali ono što im je bilo povereno na čuvanje.

Nije potrebno da pročitate u novinama da je nekoliko svešte nika ovih dana „osveštalo“ noćni klub, da biste shvatili da nešto duboko i suštinski nije u redu sa duhovnošću onih koji bi o duhovnosti naroda trebali da misle.

Ako se Rastko odrekao prestola i svega što uz to ide, da bi svoj život posvetio duhovnim vrednostima, da li onda ovo što sada imamo prilike da vidimo, svuda oko nas, znači da je posle toliko vremena sve krenulo  unazad?

Koji je to put duhovni kojim učesnik rijalitija i urednik žute štampe prečicom stiže do patrijarha srpskog, dok „običan“ čovek ne može?

Koji su to duhovni kvaliteti koji njih izdvajaju od ostalog „stada“?

Kada je to došlo do greške u propagiranju duhovnih vrednosti ako vladika Nikolaj Velimirović u „Vojlovičkom stoslovu“ kaže:

„Ni sveštenik ni episkop ne smeju biti činovnici sa rangom, grupom, povišicama, unapređenjima. Birokratizam je veće zlo  za crkvu nego za državu. I sveštenik i episkop izdržavaće se od naroda...Brigu i odgvornost za imovinu crkvenu treba sveštenik da prepusti tutorima. Za sveštenika je najbolje da se sav preda duhovnoj delatnosti, da se sav istroši apostolskim trudom oko poverenog mu stada Božjega“

Dakle ništa Kawasaki, ništa „besna“ kola, ništa dvorci i palate, ništa noćni klubovi...

A šta onda ako nema ništa od toga?

Turci su na Vračaru 1594. godine spalili mošti Svetog Save, Austrougari su 1916.godine na Cetinju raskopali grob i rasuli kosti Petra II Petrovića Njegoša...svetlo nisu time uspeli da ugase.

Ipak u noćnom klubu svetlo mora da se priguši, zbog atmosfere. Izgleda da ćemo ga sami najlakše prigušiti...uz neki moderni „blagoslov“...dok „Neprijatelj prelazi reku!“ što bi rekao Bata Stojković.

Hasta siempre ili Pomo'z Bog

Umro je Fidel Kastro.

Prošlo je nešto više od tri dana kako je ova vest obišla zemljinu kuglu i od tada smo svedoci  najrazličitih reakcija javnosti, od otvorenog radovanja u Majamiju do višednevnih „Dana žalosti“ na Kubi.

Kubanci sigurno imaju pravo i na jednu i na drugu krajnost u svojim osećanjima.

Ono što me je ipak posebno fasciniralo su domaći „stručnjaci opšte prakse“, od samozvanih „gurua“ sa socijalnih mreža, preko blogera svih vrsta pa do najjednostavnijih fašista iz hobija. 

Svi redom osuđuju „diktatora“ i slave njegovu smrt.

Prvo, slaviti bilo čiju smrt, braćo pravoslavci i ateisti-naučnici, blago rečeno je nevaspitano.

Drugo, pre nego što ste krenuli da nevešto reprodukujete vesti CNN-a i ostalih „nepristasnih“ medija trebalo je samo da se podsetite nekoliko "sitnih" detalja.

Kuba je pre dolaska Kastra, pod diktaturom Batiste, bila obična američka kockarnica optočena lepim ženama, gde su bogati Ameri mogli uvek da se zabave po ne tako visokim cenama.

Procene su da je Batista za vreme svoje vladavine, a vladao je nepunu deceniju, likvidirao oko 20 000 ljudi koji su mu na bilo koji način bili pretnja. 

Direktno podržavan od strane Amerike i njenih tajnih službi Batista je sve što se moglo prodati na Kubi prepustio američkim korporacijama. Od šećerne trske, preko duvana, plaža, kockarnica, hotela do  južnog voća, rafinerija nafte i železnice.

Sa svojim dobrim prijateljem američkim mafijašem Majerom Lenskim tesno je sarađivao napravivši od Kube ključno mesto za tranzit narkotika.

I onda su se u tom „raju za život“ pojavili Fidel i Če.

Prvo su svrgli Batisu pa su onda u „Zalivu svinja“, kako dolikuje, dočekali invaziju koju su komšije Amerikanci organizovali.

I pobedili su i Batistu i Ujka Sema.

Batista je kao i svaki pravi diktator pobegao i kasnije skončao u Španiji, a Amerikanci su Kubi uveli „hermetičke sankcije“.

Vidim da sada gore pomenuti „stručnjaci opšte prakse“ lamentiraju nad tužnom sudbinom kubanskog naroda bez da igde napomenu kako do dana današnjeg te sankcije i dalje traju.

Sećate li se sankcija u Srbiji?

Da li možete da zamislite svoju zemlju kao mesto za jeftin provod i konzumaciju žena?

Da li možete da zamislite da vam strane firme pokupuju sve što iole vredi?

Da li možete da zamislite da radite za bedne plate dok mali broj bogataša uživa na vašoj grbači?

Da li možete da zamislite da se droga prodaje na svakom koraku?

Da li možete da zamislite marionetski režim i diktatora?

I onda da vam na kraju, pošto sve to zamislite, najviše zasmetaju Fidel i Če?

Mislim da je već prošao onaj minut do dvanaest da se zapitamo da li je sa nama sve u redu.

Da li uopšte više imamo kičmu koja bi trebala da nas drži uspravno?

Sudeći po komentarima na vest o smrti Fidela Kastra, sigurno nemamo.

I da ne zaboravim, ovaj tekst obavezno čitati uz pesmu „Comandante Che Guevara“...

Ako za to vreme ne osetite ništa to je pouzdan znak da ste mrtvi.

Hasta siempre braćo Srbi!

Zabranjeno za Novaka, Srbe i pse!

Ksenofobija – reč švedskog porekla koja označava snažnu iracionalnu mržnju prema strancima, njihovima vrednostima i običajima. 

Veoma često je koristi bivši švedski teniser, bivši sportista i bivši čovek, a zdušno prenose mnogi svetski mediji kada žele da podrže rasizam i šovinizam i omalovaže uspehe jednog od najboljih tenisera svih vremena, Novaka Đokovića.

Prema pouzdanim informacija u nedelju uveče u Londonu, Velika Britanija, jedan sportski komentator, nekada poznati sportista i teniser uhvaćen je u toaletu „O₂“ arene kako po zidu crta „svastike“, nacističke simbole, i ispisuje „Serbe verbotten“,“Novak verbotten“. Kako ne bi došlo do velikog skandala,neprimerenog ovakvim priredbama „belog sporta“, organizatori su odlučili da identitet osobe ne objave.

Kasnije, pred sam početak meča između Novaka Đokovića i Endija Marija, švedski komentator Mat Vilander je na „Sky sport“-u izjavio da niko ne želi da Novak osvoji ovaj turnir sem možda par stotina Srba.

I poslao je jasnu poruku.

Jasnu poruku koju je prenela velika i ozbiljna medijska kuća „Sky“.

U čemu je veličina ovog problema?

Da li u tome što Vilander godinama otvoreno ne podnosi Novaka do nivoa ksenofobije?

Ne.

Da li u tome što je Vilander poručio da u sportu nije važno ko je bolji već šta neko od gledalaca ili drugih grupacija želi?

Ne.

Da li u tome što se već neko vreme šalju jasne poruke da je tenis zabava za odabrane miljenike zapadnog džet seta i da neki Srbin, ma koliko bio superioran, nema tu šta mnogo da traži?

Ne.

Problem je mnogo ozbiljniji od svega nabrojanog iako je i ovo do sada rečeno već sasvim dovoljno odvratno. Problem je što niko, i slovom niko, od zvaničnih institucija nije reagovao na ovaj ksenofobični ispad frustriranog čoveka koji je i sam nekada bio sportista.

Ni ATP, ni Međunarodni olimpijski komitet, niti bilo ko od velikih teniskih imena koje su ovo imale priliku da čuju, a čuli su svi.

I svi su otćutali. A ćutanje znači odobravanje.

Dakle Novak nije poželjan kao šampion ma koliko vrhunski majstor ovoga sporta bio. Nije poželjan jer nije interesantno bogatim zapadnim medijima, društvima i njihovim gledaocima da neki Srbin, iz male i siromašne zemlje, za koju mnogi i ne znaju gde je, bude prvi.

Nije poželjan bio ni „Džesi“ Ovens koji je na olimpijadi u Minhenu 1936. godine osvojio četiri zlatne medalje. Firer mu nije pružio ruku da čestita velikom šampionu. Američki predsednik mu nije čestitao, a atletski savez Amerike ga je na ceremoniju proslave doveo teretnim liftom jer je onaj drugi bio „samo za belce“.

Od tada je prošlo „samo“ 80 godina, sasvim dovoljno da bismo dobili novog Ovensa. Ovog puta nije tamne boje kože, ali je jednako nepoželjan i najbolje bi bilo da ne postoji.

Tako bi taj savršeni zapadni svet „objektivno“ uživao u majstorijama „svojih šampiona“ bez da im se tu meša neki nepotrebni balkanac, bez pedigrea i ruši predstavu o „idealnom svetu“ u kome nema mesta za one koji nisu po njihovoj volji.

Ako mislite da je sve ovo napisano preterano pokušajte da zamislite sličnu situaciju, a da se u njoj nalazi Federer, Nadal ili Mari. Teško zamislivo zar ne?

Da recimo Federer posle poraza na US Open-u od Marija kaže „Možda se tenis tako igra u njegovoj zemlji, Velikoj Britaniji, Engleskoj, Škotskoj...?“

Ne može se zamisliti zar ne?

E zato i imamo novog Ovensa, novu ksenofobiju i novi šovinizam i novi rasizam. Ili možda sve to nikada nije ni nestalo, samo su naivni poverovali da jeste. Ako se pretvaramo da ne postoji neće biti ništa bolje. Probali smo tako i sada gledamo rezultate.

Bodljikave žice su već uveliko u upotrebi, jasno je da se spremaju i žute trake oko ruke.

„Beli sport“ od nedelje uveče ima veliku mrlju.

Ime te mrlje je ili Vilander ili Novak.

Vreme je da se svetska javnost opredeli.

Peticija da ksenofobija usmerena protiv Novaka prestane
http://www.peticije24.com/signatures/za_prestanak_ksenofobinih_napada_na_novaka_okovia/

Gluva Srbijo!

Zamislite Srbiju pre sto godina i jednog čuvenog profesora kriminalistke i doktora hemije koji je pošao iz svog bogatog doma u Švajcarskoj, sa nepunih četrdeset, kako bi se bavio istraživanjem zločina koje su počinili Nemci, Austorugari i Bugari nad civilnim stanovništvom u Srbiji.

Napustio je svoj udobni kabinet, lagodan život i sve što uz to ide,u jednoj zemlji poput Švajcarske početkom dvadesteg veka, kako bi na poziv ovdašnje vlade pomogao da se rasvetle ubistva nedužnih civila. Iz punog komfora pravo u balkansko blato.

I šta vidi kada njegova noga kroči u ovaj deo sveta?

Vidi hrabrost siromašnih, vidi deset na jednoga, vidi borbu Davida i Golijata, vidi srušene crkve, vidi rane ali ne čuje jauk, i vidi hrabre i jake žene koje ostaju za onima koji odlaze. Vidi buru i vatru koji šibaju preko ove plodne zemlje, vidi nestajanje i povratak jednog naroda. Solunski front. I sve to on prolazi rame uz rame sa vojnikom i seljakom.

I onda vidi mir.

„Mir“.

I dalje gleda.

Vidi profitere koji svoju decu vraćaju iz inostranstva. Vidi bogalje i sakate sa jedne i one koji kradu sa druge strane. Vidi političare koji se bogate ne grbači tog preživelog naroda. Vidi farsu gde god se okrene. Vidi obrise, a ne vidi suštinu. Vidi profesore koji ne uče studente već im prodaju knjige, vidi partijske agente u državnim službama, vidi nesposobni parlament, vidi Nemce i druge dojučerašnje neprijatelje kako bivaju dočekani kao najbolji prijatelji. Prijatelje ne vidi.

Ne vidi sećanje na žrtve, ne vidi poštovanje prema starijima, vidi omladinu koja ne prepoznaje vrednosti jer nema ko da je nauči, omladinu koja se ugledala na „skorojeviće, zabušante, zelenaše, ratne bogataše, sumnjive političare, zatrovane žudnjom za novcem“,  vidi gramzivost, pohlepu i otimačinu među „inteligencijom“ koja bi trebala da bude baš sve što nije. Vidi propast koja dolazi jer oni koji su bili poslednji za juriš prvi su sada kada treba da se prevari, ukrade, podmiti.

Deceniju i po kasnije ovaj čovek,čija je poslednja želja bila da mu se srce izvadi iz grudi i ostavi pored crkve na Kajmakčalanu, napisao je i knjigu koju je ostavio kao opomenu narodu koji je zavoleo da ne dozvoli da svojim greškama propadne i nestane,a da sve žrtve budu uzaludne.

I tu knjigu nazvao je „Čujte Srbi! Čuvajte se sebe“.

A Srbi? Srbi gluvi. A Rajsa odavno nema, kao ni njegovog srca na Kajmakčalanu.

Srce je neko ukrao.

Poruke koje nam je ostavio niko nije čuo, a i ako jeste pravio se da nije.

Narednih devdeset godina od objavljivanja ove knjige, nastavili smo da radimo baš sve suprotno onome što nas je ovaj plemeniti Švajcarac savetovao.

I ipak se i dalje čudimo.

Da li smo išta promenili u svom ponašanju?

Da li je nešto drugačije od ovoga što je uvideo profesor Rajs pre skoro sto godina?

Ništa nismo uradili da se promenimo, gluvi smo i dalje.

Kada sam pisao o Novaku Đokoviću, dosta ljudi mi je uputilo sugestiju da ne treba da pišem „kao da su svi Srbi takvi i protiv Novaka“, a ja sam se i tada zapitao a kome se obraćao Arčibald Rajs?

Sigurno nije mislio na svakoga baš pojedinačno, mislio je na nas kao društvo. Mislio i bio silno nesrećan jer je od oduševljenje do potpune rezignacije stigao za samo nekoliko godina.

U svom testamentu ništa nije ostavio državi Srbiji, koju je 1918.godine  na konferenciji u „Kasini“ pozdravio govorom „Živela bemrtna Srbija!“.

Srce je ostavio na Kajmakčalanu.

I poruku...

„ Uprkos svemu ja verujem u budućnost vašeg naroda, Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se , međutim, brzo probuditi jer bez njega ćete možda ponovo doživeti vreme robovanja koje ni u čemu neće zaostajati za onim pretrpljenim koje su vaši stari pobedili žrtvovanjem i junaštvom. Sudbina vam je u vašim rukama, blistava budućnost ili ponovno ropstvo!

Beograd, 1. juna 1928.“

I ostali smo gluvi.

  

Sram te bilo Novače!

Prema pouzdanim informacijama pre dve večeri u Hejliju, državi Ajdaho, SAD, tamošnji komšiluk je prijavio remećenje javnog reda i mira, pošto je njihov sused na sav glas doživeo seriju orgazama gledajući prenos teniskog turnira u Parizu.
Incident je ubrzo izglađen jer se ispostavilo da je reč o bivšem švedskom teniseru Matsu Vilanderu koji nije uspeo da kanališe svoje “emocije”, dok je gledao meč između Novaka Đokovića i Marina Čilića. Na koji način je Vilander pristao da nadoknadi svojim komšijama pretrpljeni stres nije do kraja poznato.
Za Vilandera ovakvo ponašanje nije čudno, niti iznenađujuće znajući koliko ga je frustrirala višegodišnja dominacija Novaka Đokovića, koju često nije ni pokušavao da prikrije. Ono što ostavlja poprilično neprijatan utisak, iako ni to ne čudi previše, jeste neskriveno likovanje dela domaće javnosti i medija jer je Novak od juče drugi teniser sveta.
Mislim jasno je da Srbi imaju toliko velikana svetskog sporta pa im je ovaj Đokovićev pad došao kao uvreda i nešto ispod nivoa na kom su navikli da funkcionišu. Obzirom da smo neprikosnoveni šampioni u fudbalu, rukometu, košarci, odbojci i mnogim drugim sportovima razumljivo je da nas je Novak, ovom prilikom, obrukao i da mu ovaj postupak nikada neće biti oprošten.
Ima tu još razloga naravno, jer je krst zamenio amajlijom, jer ne plaća porez u Srbiji, a svi smo od usta odvajali ne bi li on postao neko i nešto u životu.
I sada nam ovako vraća.
Samo 126 nedelja, ili bezmalo dve i po godine provedene na prvom mestu, u verovatno najjačoj konkurenciji koju je svetski tenis ikada video, nisu bile dovoljne da zadovolje domaću javnost koja odavno sluti da se ovaj trenutak morao dogoditi.
Od početka su oni mudriji među nama znali da svaka, pa i ova Novakova, priča ima kraj. Da će pre ili kasnije doći i taj trenutak kada će biti drugi na svetu. Dakle odmah iza prvog, ali ne i prvi.
Za nas koji smo svi u životu dostigli maksimum, premalo.
I džaba 66 osvojenih turnira i 12 grand slam-ova, nama Srbima to ne znači ništa jer će jednom ipak doći kraj.
Poređenja radi gorepomenuti Vilander je osvojio samo pola od nabrojanog.
Jedan Goran Ivanišević, kome se i danas Hrvatska klanja, osvojio je jedan Wimbledon.
Novak tri.
Nama Srbima sve to ne znači ništa jer mi kada volimo volimo iz sve snage, kao fudbalere. Kada mrzimo onda mrzimo još jače, kao Novaka Đokovića.
I sada kada više nije prvi možemo da odahnemo.
Više nam ne smeta da li i gde plaća porez, da li je u istom hotelu sa Natašom Bekvalac, da li i šta nosi oko vrata i šta o tome misli Srpska pravoslavna crkva, kao i mi veliki Srbi koji retko idemo u crkvu ali praktikujemo pravoslavlje i turbo folk.
I sram neka te bude Novače što si nas noćima držao budne osvajajući sve što se moglo osvojiti, sram neka te bude što je pola sveta čulo za Srbiju samo jer je njeno ime stajalo pored tvog imena, sram neka te bude što je često bilo lakše ustati ujutro i raditi za bednu platu jer si prethodne večeri umorio Nadala ili pokvario frizuru Federeru. Sram neka te bude što si bio naš, a nije te bilo sramota da to kažeš.
Srami se što i sada kada ti je teško imaš nas koji ne umemo da cenimo sve ovo što si postigao.
Srami se jer je mene sramota od nas samih što smo takvi kakvi jesmo.
…i svi ćemo te opet kovati u zvezde i govoriti da smo znali da ćeš se vratiti kada ponovo počneš da osvajaš turnire.
Takvi smo mi Srbi.
Što bi rekao Crnjanski “Nigde se ne govori tako loše o nama kao kod nas samih”

Poslednje poglavlje ili što bi naš narod rekao final chapter

Svi narodi koji su nestajali i uspeli da nestanu kroz istoriju imali su bar jednu zajedničku «osobinu», a to je da period svog najvećeg razvoja nisu bili u stanjju da prepoznaju i iskoriste na pravi način. Pravi način bi podrazumevao da taj povoljni period omogući i dovede do daljeg napredovanja kako pojedinca kao dela tog društva tako i društva u celini. Neki su pravili pogrešne izbore boreći se sa daleko jačim protivnikom, drugi opet puštali da ih vode vladari bez ikakvog smisla i osećaja za tako nešto, treći nisu bili dovoljno umešni i jaki da na pravi način zaštite svoju zemlju od raznih osvajača, što vojnih što ekonomskih.

 

U našem konkretnom slučaju svi navedeni primeri su u opticaju tako da deluje da je došlo vreme da se kuca račun i pravi fajront.

U poslednjih sto godina toliko je grešaka napravljeno da bi sada čak i vlada u sastavu Merlin, Gandalf, Mandrak, Šerlok Holms, Hudini i Supermen teško uspela da stvari dovedu u red. Realno dugo bi nam trebalo da uopšte navežbamo šta znači red... Bez obzira na projektovani privredni rast od tri posto.

Šta se u stvari sve to loše izdešavalo ili preciznije šta smo sve to loše uradili i dokle smo stigli u besomučnim naporima da uništimo sam sebe?

Uspeli smo prvo da svaki put u tuči između velikih sila mi budemo tu negde u ringu i dobijemo dobre batine od kojih smo se teško oporavljali.

Kada bismo to čak i uspevali da učinimo pronalazili smo, da nas vode, ljude kojima je lični ili neki drugi «viši interes» bivao daleko ispred opšteg. Kada kažem pronalazili, nije da ih i dalje ne pronalazimo.

Umesto da svoje resurse usmerimo u ono u čemu smo bili dobri mi smo slušali neke sumanute savete i išli u pogrešnom pravcu. Zemlja koja se oduvek bavila poljoprivredom pod levičarskim vođstvom uništila je selo, seljaka oterala u fabriku da pravi loše proizvode za male pare i zida fabrike tamo gde nije trebalo jer neko nije dobro razumeo da li tu ima dosta «gvožđa ili grožđa».

Porodica se polako rastakala, crkva umesto da propagira duhovne zastupala je političke ciljeve i gledala svoju, a ne korist «stada» koje vodi, negativna selekcija se praktikovala svakodnevno jer je lakše ispod sebe kontrolisati glupog i ulizicu nego nekoga ko bi zahvaljujući svojim sposobnostima mogao da napreduje.

Prvo smo zaboravljali šta smo, pa su odstranjivani oni koji bi mogli da nas podsete, onda je na red došlo i ko smo, ali je to prvo iskorišćeno da se mnogi dobro obogate, pa je onda tek to postalo nebitno. Lopovluk, laž, prevara, siledžijstvo polako su dobijali svoja nova imena pa su postajali snalažljivost, sposobnost, veština, muževnost i polako je stvorena «Srpska teorija relatitviteta».

Konobari su postali doktori nauka, polupismeni su završili fakultete u rekordnom roku, starlete su, da mi ne zamere prostitutke, postale najpopularnije žene u društvu, a kriminalci idoli deci koja rastu.

Kada uz sve ovo dodamo svakodnevno mentalno «trovanje» preko svih mogućih medija i nacionalnih frekvenci jasno je da ona Pašićeva «Propasti nećemo, ali spasa nam nema» doživela manju izmenu jer propasti hoćemo. Ili već jesmo samo još nismo dobili fiskalni račun. Kartica je provučena samo su veze malo slabije pa račun malo treba da se pričeka.

I tako dok gledamo rijalitije i turske, indijske i španske serije Sveti Sava postaje Bin Zajeb, što i ne bi bilo prvi put da je Srbin prodao «veru za večeru», ali jeste prvi put da je poklonio istu za večeru. Teško da neko može da mi objasni ako je neko hteo školi da da ime po prebogatom šeiku zašto bar ne napraviše novu? Ili je isključiva poenta bila da se Rastko izbriše sa spiska? Biće da je ovo drugo. Realno koga je i briga. Tako mu i treba kad je ovu svetinu hteo da opismeni.

Ponovo ćemo koristiti palac, neko za potpis a neko za stopiranje kad krene odavde.

Dama koja nestaje iliti nedočekana jednakost žena

Kada izađete na ulicu i prošetate malo ovim gradom koji je „svoja svetla nekada bacao daleko“ („EKV“) šta vam zapadne za oko? Ne mislim na spomenike, fasade, kafiće...

 

Sećate li se čuvenog Hičkokovog filma „Dama koja nestaje“? Taj naslov i sama radnja filma u kojoj mlada devojka pokušava da pronađe svoju nestalu prijateljicu, stariju damu, koju je slučajno upoznala tokom zajedničkog putovanja, malo teraju na razmišljanje dokle smo stigli.

Još uvek nemamo jasnu asocijaciju?

Ako nekome nije jasno, pokušaću da malo pojednostavim stvari. Naime, u pomenutom filmu svi sem glavne glumice govore da nikada nisu videli gospođu koja je do pre nekoliko sati bila tu sa njima. Tako nekako meni izgleda i pitanje jednakosti polova i borbe da se ta jednakost postigne.

Drugim rečima, da li se do jednakosti žena stiglo po cenu da one više nisu različite?

Dakle, nisu baš postale jednake pravima, ali skoro da jesu iste sa muškarcima. Mislim da to nije bila ideja.

Žene rade iste poslove kao muškarci, one su policajci, vojnici, rade u obezbeđenju, isto se zabavljaju, isto razmišljaju, čitaju iste stvari, isto im se obraćamo kao muškarcima na poslu, ulici, u prevozu...Na kraju najviše strada jezik koji se deformiše ne bi li nekako prihvatio deformaciju polova. Pa onda imamo policajkinju, pukovnicu, dermatologinju...

Negde na putu koji je počeo dosta davno i imao poprilično jasan cilj, neko se napravio blesav, kao i u Hičkokovim filmu, pa sada imamo nešto nalik onome čemu se stremilo, ali blage veze nema sa tim.

Neko će reći „Pričaš glupost, to je to, sada su muškarci i žene ravnopravni“ ili „Muškarcima smeta jaka žena“

Da li je tako? I koja je cena tog privida ravnopravnosti?

Suprotnost polova polako, ali sigurno nestaje, samim tim i erotska ljubav koja je utemeljena na privlačenju suprotnosti i šta onda imamo?

Bezbroj usamljenih, otuđenih ljudi koji prazninu u sebi ispinjavaju instant dostignućima današnjeg vremena, alkoholom, narkoticima, rijalitijima...neka vrsta anestezije da lakše izdrže patnju koja ih izjeda u samoći.

U današnjem kapitalističkom modernom društvu, neoliberalnom kapitalizmu, tranzicionim društvima ili kako god nazivali ova „društva“ za „uzgajanje“ jednakosti, ideja jednakosti je svedena na to da se svi isto ponašamo, da se „štancuju“ isti „modeli“ ljudi pogodni da obavljaju iste poslove na skoro potpuno jednake načine. Dakle poenta je da se stvori „vojska“ jednakih ljudi, ili „aparata“ kako je to primetio From još pre „samo“ sedamdesetak godina, kako bi oni bili lako upotrebljivi za iste poslove koje nalažu sistemi koji stvaraju današnja „društva“, obesmišljena u gotovo svakom svom segmentu.

Sa jedne strane imamo ženu koja je postigla jednakost time što se potpuno svojim osobinama približila muškarcu, a u isto vreme sa druge strane muškarca koji  feminiziran do maksimuma, provodi vreme u solarijumima, čupa obrve i depilira se, ne interesuje ga sport i sasvim pouzdano postaje komšinicina najbolja prijateljica.

Dakle dok (ne)tragamo za „Damom koja nestaje“, na zidiću dok zalazi sunce sede njih dvoje. On tetoviran, kao i ona, ona sa interesovanjima kao i on, ona snažna fizički koliko i on, dok je on za nijansu preplanuliji. Upoznali su se na poslu gde oboje rade isti posao za par stotina evra. On nju ne privlači jer bi ipak nekog u čijem naručju bi da se oseti za nijansu slabijom, a ona njega plaši jer shvata da je jača u svakom pogledu ili bar jednaka. Njena garderoba je „S“, njegova „M“. Oni su isti. Postaju „ONO“. Među njima nema ničega. Kakvi leptirići, kakva ljubav.

Ako negde slučajno naletite na ženstvenost, kod žena, podržite taj osmeh, taj šarm, taj zamišljeni pogled, tu želju da uspe. Podržite ženu da bude žena jer se tako borimo za prava žena. Ne da budu iste već ravnopravne...pre nego što dama koja nestaje zaista nestane.

Gej je ok, da li je fer?

Dva puta godišnje, već više od deceniju, Beograd je u potpunoj blokadi.
Jednom je to kada se održava "Beogradski maraton" i to je manifestacija koja bi trebalo da promoviše ovaj grad.
Drugi put je u toku gej parade i to je manifestacija koja bi trebalo da promoviše prava LGBT populacije.
U slučaju maratona na kraju trke se proglašavaju pobednici i dodeljuju im se nagrade.
U slučaju gej parade još uvek nisam shvatio ko na kraju tu pobeđuje.
Ovo nije priča o "Adamu i Stevi", dakle apsolutno nemam problem sa činjenicom da gej populacija traži prava za koja veruje da drugi imaju, a njima su uskraćena.
Nije priča ni o tome da li je to u duhu hrišćanstva, pravoslavlja i sl., jer ni Bog sigurno nije svoje propovednike zamišljao u "napucanim" kolima, u vilama sa bazenima i sa tarifom za "duhovne usluge" pa ipak tako izgleda njihov "duhovni svet".
Ovde je priča o nečem sasvim drugom.
Ovogodišnji "uvod" u gej paradu bio je napad na  poznatog gej aktivistu u po bela dana, u centru Beograda, od strane dvojice napadača koji su ga udarili u ruku uz povike "Evo ga onaj peder!".
Tako su preneli mediji.
Odmah sutra dan su se oglasili visoki predstavnici EU o pravima gej populacije u Srbiji.
Nakon toga ništa više.
Meni je sve to izgledalo kao loš "trejler" za nastavak sage "Gej parada" samo je Srđan Dragojević ovog puta ostao bez kinte za film.
Pitanje na koje nisam uspeo do sada da dobijem odgovor je jednostavno "Gde mogu da se vide podaci o ugroženosti gej populacije u Srbiji?"
Koliko je napada u pitanju? Koliko otkaza? Koliko narušenih ljudskih prava garantovanih Ustavom?
Nigde nisam pronašao taj odgovor.
Postoji barem desetak nevladinih organizacija koje se aktivno bave zaštitom prava i promovisanjem svega što traži LGBT populacija. Ni na jednom sajtu ovih organizacija ne postoji bilo kakva informacija o dimenzijama ugroženosti. Takvih podataka nema ni u zvaničnim podacima državnih institucija.
Postoji jedino "praćenje medija o načinu na koji oni govore o LGBT populaciji"
Dakle barem deset nevladinih organizacija postoji i radi, da bi postojale moraju imati sredstva od kojih funkcionišu, a njihov rad se u suštini svodi na distribuciju gej časopisa, knjiga i "informacija iz sveta" o LGBT populaciji.
Jasno je da neko sve to finansira, ali svrha i efikasnost nisu baš primetne. Sem ideje da se dobro zaradi.
Takođe ne znam da li ste znali da u okviru MUP-a postoji oficir za vezu sa LGBT populacijom?
Koliko znam oficir za vezu u srpskim vojnopolicijskim strukturama postoji samo još u Prištini.
U najmanju ruku zvuči kao da je LGBT populacija uključena u direktna ratna dejstva ili trpi danonoćne napade i provokacije "po svojim položajima".
Stvarno zvuči kao ratno stanje zar ne?
Sledeća stvar koja mi je takođe zapala za oko jeste da bez problema možete za par trenutaka "izgoogle-ati" desteak gej klubova u Beogradu koji se promovišu preko interneta.
Sa jedne strane visok stepen ugroženosti i oficir za vezu, sa druge NGO koje se bave "reklamom" LGBT ideja i klubovi gde možete provesti prijato gej veče.
U gradu koji se "ponosi" imidžom "dobre i jeftine zabave".
O čemu je reč? Proširenje "bogate ponude za strance" koju neće moći da odbiju?
I onda će za potrebe gej parade ponovo grad biti blokiran, policija u punom broju i punoj ratnoj opremi biti izvedena na ulice da bi sve izgedalo kao u nekom niskobudžetnom akcionom filmu.
Zbog čega?
Koji su to benefiti koje sama LGBT populacija ima od ove vrste "akcionog filma"?
Čini mi se mnogo više štete nego koristi.
Pojedinci sigurno imaju finansijsku koristi, to nije sporno.
Inače prvi "pride" je održan u New Yorku kao odgovor na raciju policije u gej klubu Stonewall Inn u Greenwich village-u u blizini New York-a '69 godine.
I to se dogodilo pre skoro 50 godina.
Kod nas još niko nije dao nikakve precizne informacije o konkretnim primerima ugroženosti sem gomile pamfleta, fraza i predstave koja se odvija svake godine iznova.
Više je primera da su i unutar same gej populacije mnogi kritikovali ovaj način zastupanja svojih prava optužujući organizatore za komericijalizaciju, neodmeren način i izvrgavanje ruglu kako ideje za koju se bore tako i ličnog ugleda.
Zašto je onda kod nas zabranjeno kritičko mišljenje i bilo kakva primedba na ovu manifestaciju se odmah tretira kao "zaostalost","zatucanost" ili barem neka vrsta "totalitarnih shvatanja"?
Stvoren je privid da niko u svetu nije protiv ovakvog načina borbe za prava LGBT populacije i da će Srbija biti "poslednja crna rupa" ukoliko neko bilo šta javno izgovori protiv "parade".
Čemu to?
Ako morate i volite da zaradite nije obavezno da bilo koga tretirate kao da je slabouman.
U tom razvijenom svetu, kome toliko težimo, postoje ljudi koji su bili ili jesu protiv "parade" i verovali ili ne ostali su živi i nisu stavljeni na "stub srama", niti posuti katranom i perjem.
Tako je bilo sa španskom kraljicom, gradonačelnikom Sao Paola, gej novinarom Denom Sevidžom, Džudit Batler američkim filosofom,brojnim LGBT organizacijama itd.
Dakle nigde nije zabranjeno pravo na drugačije mišljenje koje nikoga ne vređa sem kod nas.
Zbog svega toga sasvim je ok da se neko bori za svoja prava, ali ta borba treba da bude fer, a ne neka kamuflirana priča kako bi se dobro zaradilo i tek poneko imao korist od svega.
Zato je jasno da je vaše pravo da budete gej ali isto tako imate pravo da budete i fer.

Hej Sloveni i ostali iliti debelo smo zaostali

U četvrtom razredu srednje škole sećam se da sam napisao svoj poslednji pismeni zadatak i dobio pet minus. Tako je moj sastav bio odličan, ali ne i dovoljno odličan jer samo „čiste“ petice, dakle bez minusa, su se čitale pred celim odeljenjem. Profesorka je u obrazloženju „minusa“ napisala „da sam preterao“ i poklonila mi taj „minus“ na koji sam i dan danas jako ponosan. Naime sve se to dešavalo u samu zoru raspada tadašnje Jugoslavije kada su svi „pumpali“ nacionalne priče govoreći kako ona druga strana treba da dobije dobre batine kako bi se konačno smirila. Strana je bilo nekoliko, raspoloženih za tuču previše, kao i „heroja“ koji su vikali napred umesto „za mnom“.

Deda mi je još kao malom objasnio da je velika razlika između vođa koji viču „napred“ i „za mnom“, i to sam dobro upamtio.

No da se vratim na pomenuti pismeni sastav...Dakle zamerku sam dobio jer napisah da je rat besmislen i da je orden sa lentom, koji će dobiti neko ko se vrati u invalidskim kolicima, isto što i pljeskavica sa prilogom ili bez. Desetak godina kasnije se to pokazalo kao poprilično istinito, ali vidim da dvadeset i pet godina nakon toga mnogi nisu shvatili kako stvari funkcionišu na ovim prostorima, ali su mnogi shvatili kako se guraju kolica.

Zato vas molim da mi poklonite par minuta da probam samo da vam predočim nekoliko istina koje i sami lako možete proveriti.

Dakle, Jugoslavija ,bila ona kraljevina ili socijalistička republika, dva puta je krvavo rasturena jer ta zemlja nije nekome odgovarala. Za one koji veruju da teorije zavere ne postoje, neka bude da nije bitno kome ona nije odgovarala. Neki nam sada kupuju zemlju i što nisu mogli na silu sada nam uzimaju za male pare. Ideja jedne države koja bi okupljala narode koji govore isti jezik, ima ih oko dvadeset miliona i ne razlikuju se ni po čemu sem po veri, a slabi su vernici, nije bila popularna.

Ono što upada u oči jeste da su se i prva i druga Jugoslavija rasturale u trenucima kada su bile najrazvijenije i davale najviše pametnih ljudi u mnogim oblastima života. Dakle ovde je pamet nepoželjna jer može uvek da dovede do te sulude ideje da se možda od jednog naroda u puno država, napravi jedan u samo jednoj državi. Da budemo realni, da je dobro podeliti se u više država onda ovi moćni ne bi bili tako veliki, jel'?

I posle svega što se desilo i danas nekome nije jasno šta se dogodilo.

Malo Srbe na Hrvate, malo Bošnjake na Srbe, Hrvate na Bošnjake, jer stvari su ponovo bile počele opasno da se smiruju. E sada postavlja se pitanje da li smo stvarno toliko glupi da poverujemo da smo bitni bilo kome sem samima sebi? I ponekom trgovcu oružja.

Referendum, grafiti, mržnja, ćirilica, latinica???

Ljudi shvatite, okupirani smo svi od Vardara pa do Triglava. Ne pitamo se baš ništa, vedre nam i oblače iz svetskih centara moći. Stranci nam odnose pare, žene, odvode decu da rade za njih, a mi mlatimo praznu slamu po ko zna koji put u ovom veku ne bismo li se ponovo poklali i usrećili neke profitere.

Natalitet nam je opao odavno, narkomanija na zavidnom nivou, buđ se oseća u svakom delu društvenog života...jedino što je sigurno jeste da svi nestajemo. Sve drugo, nije sigurno.

Nije to jugonostalgija niti bilo šta drugo slično, pogledajte gde su nam prijatelji, deca, braća, sestre i svi oni dragi ljudi koje gledamo na ekranima računara ili mobilnih telefona. Ako biste i ovo malo što je ostalo da razjurite i sjebete vi nastavite da kao stado idete za „domaćim Mesijama“ sa računima u inostranstvu i frazama u domovini ili otadžbini. Objektivno i nije neka šteta jer nije mnogo toga ostalo da još vredi, sem života dece koja još žive ovde. Zato nemamo pravo da budemo glupi opet i ponovo. Ne zbog sebe već zbog njih samih. Možda neko od njih ima pravo da pokuša da bude novi Selimović, Andrić, Crnjanski, Dražen, Praja, Mirza, Divac, Ćosa, Bobek, Moša, Veliki Vladimir ili ko god...

Nemamo pravo da im tu šansu uskratimo zbog svoje gluposti i kad već nismo bili u stanju da im ostavimo pristojnu državu valjda imaju pravo na život?

Zaostali Sloveni i ostali hajde jednom da udahnemo duboko i izbrojimo do deset pre nego napravimo ono što najbolje znamo. Nesreću.

Što bi veliki Ivica Osim rekao posle poraza od Nemačke  na jednom svetskom prvenstvu „Jutro je pametnije od noći“...dakle prespavajte tu noć, a sutra kada se probudite shvatićete da ste na istom mestu gde ste bili i juče. Baš kao i sve komšije oko vas. Okupirani i siromašni, bratski i ravnopravno. Svi isti.

A ako nekada poželite da ponovo budete svoji i imate svoju državu i svoje ja...o tome ćemo sledeći put, ako do tada ne prodamo sve što imamo. Ili nas ne prodaju.

Princip je isti sve su ostalo nijanse.

Gospodo, dame biraju...iliti sudbina žene na Balkanu

Da li ste ikada imali osećaj da se nešto oko vas događa ali niste u stanju da jasno odredite o čemu je reč? Dakle, sve vam deluje sasvim uobičajeno, a opet osećate razliku u odnosu na svakodnevno okruženje u kom provodite svoje vreme...

Baš takav osećaj sam imao pre par dana dok sam sedeo u jednom kafiću u Solunu i posmatrao neke sasvim obične ljude koji prolaze, pričaju, čekaju prevoz, odlaze negde... Ljudi  sasvim isti kao i ovde, u Beogradu, atmosfera letnja, mogao bih reći skoro beogradska sa malo boljim raspoloženjem prolaznika...a opet nešto je bilo potpuno drugačije.

Kao i svuda gde je veliki broj prodavnica devojke i žene su činile većinu, ali to mi nije bilo nimalo čudno jer to je, konačno, sasvim uobičajeno. Po kafićima su  sedeli ljudi različitih godina, i muškarci i žene, i stari i mladi, pili svoje piće, pričali neke svoje priče...i dalje nisam uspevao da uočim razliku.

U trenutku kada je nekoliko devojaka, koje su izašle iz obližnje prodavnice glasno se smejući, prošlo pored stolova za kojim su sedele dve grupe mladića...pronašao sam ono što sam osećao da nedostaje

.

Niko iz ovog muškog društva nije ništa dobacio za njima, ustao ili napravio neki ružan gest koji bi bio gotovo sasvim uobičajen nekoliko stotina kilometara severnije od Soluna. Tada je film počeo da se odmotava pred mojim očima. Odnos prema ženama je bio potpuno drugačiji. Ni na plaži, ni u kafiću, ni na ulici, nigde nisam video one poglede, dobacivanje, neotesane džiberska prilaženja na ulici kakve možemo videti gotovo na svakom koraku u Beogradu.

Nigde nije bilo onih pogleda koji pilje kao da prvi put, ali i poslednji vide ženu. Neprijatnih do te mere da žene kojima su takvi pogledi upućeni bukvalno prelaze na drugu stranu ulice ne bi li izbegle ove poglede ili još gore nesrećnu situaciju da se sretnu sa vlasnikom istog.

Nigde nije bilo „mladića“ u poznim četrdesetim koji bi prilazili devojkama koje su radile po kafićima, buticima, ili drugim prodavnicama kako bi im „darežljivo“ ponudili svoje seksualne fantazije pošto bi završili razgovor mobilnim telefonom sa svojim ćerkama istih godina. To se nije radilo, posebno ne na način da sve deluje kao da je „otvorena sezona lova“ na žene, uz dripačko obrazloženje da „ pas ne zalaje dok maca ne mrdne repom“.

Neko je te ljude vaspitao da žena nije roba, nije vlasništvo i nije niže biće čija je svrha postojanja da bude primamljiva nekom „deliji“ između druge i treće flaše pića.

Kako bi se izgradio taj normalan odnos između „dečaka i devojčica“ treba mnogo više truda nego što iziskuje odlazak u neku prodavnicu sa firmiranom robom i teretanu , pa odmah nakon toga u ogledalu zamišljati sebe kao Marlon Branda ili Džoni Depa...koji su zaboravili tekst.

Nekada ranije smo govorili da poseban utisak neka osoba ostavlja ukoliko ima i „sliku i ton“. Danas je „ton“ veoma retka pojava, a i slike su nekako sve slične jedna drugoj. Ti nedostaci se ne mogu nadoknaditi silom još od kamenog doba, ali izgleda da ovde to još nismo ukapirali.

Ono što je jako loše jeste da jedan deo „slabijeg pola“ pod pritiskom sredine pristaje na uslove koji se nude pod izgovorom „nećeš valjda da ostaneš baba devojka?“. I onda devojka često ni ne dočeka da postanje baba, jer žene ovde ginu kao na frontu, negde oko četrdeset usmrćenih godišnje. Teško ranjene i psihički uništene više niko ni ne broji.

Neki pametni ljudi kažu da se stepen razvijenosti jednog društva ogleda prema položaju koji žene imaju u tom društvu. Položaju koji znači kvalitet života žene, njenoj ostvarenosti u raznim segmentima života, njenom pravu da bude ono što želi, da zarađuje jednako kao i muškarac za isti posao koji rade...da kaže ne za ono što ne želi i da za ono što hoće. I da posle toga ne usledi komentar.

Dok se to ne dogodi, muškarci bi za početak mogli da ne rade ništa. Da ne dobacuju, ne ponašaju se kao na stočnom sajmu, ne pilje, ne rade ono što ne bi želeli da se dogodi njihovim ćerkama, sestrama ili majkama. To bi bio dobar početak.

Ne znam da li će ovo napisano dopreti do vas, ali ono što me često tera da mislim o ovoj temi je i  događaj od pre petnaestak godina kada sam se našao u neobaveznom razgovoru sa dečkom koji je sedeo blizu mene na jednom rođendanu i rekao da je imao dve babe. Na moje pitanje „Kako dve?“ odgovorio je „Pa jednu pravu i jednu pre nje.“. Pošto ga nisam najbolje razumeo zamolio sam ga da mi objasni koja je to baba koja je bila pre „prave“. Na to sam dobio odgovor da je nju deda morao da ubije i zakopa u dvorištu iza kuće. U trenutku sam pomislio da je neki crni humor u pitanju i nasmejao sam se, na šta se se on gotovo uvredio. Ostatak razgovora je tekao ovako...

„Deda ti je ubio babu? Zezaš me?“

„Ne, zašto? Nije mogla da mu rodi decu, a nije imala gde da se vrati jer se udala“

„Kako nije imala gde da se vrati?“

„Lepo, njeni je više nisu hteli nazad“

„U redu, ali zašto je morao da je ubije, pobogu?“

„Pa šta da radi sa njom? Hteo je da dovede drugu ženu koja će mu roditi decu“

Ja...tišina.

Zato gospodo, ne zaboravite! Dame biraju...